Хамасова и израелска кампања самоуништења

Израелске снаге отпочеле су против Хамаса копнене операције које је премијер Бенјамин Нетанјаху означио као другу фазу „дуге и тешке” кампање за „уништење” милитантне палестинске групе, а свет је доспео у средиште најозбиљније политичке, етичке, пропагандне и медијске битке од времена терористичког напада Ал Каиде на Америку 11. септембра 2001.

Сукоб у Гази, са скалом убијања и разарања каква давно није виђена, започео је крвавим насиљем Хамаса, али брутални злочини над недужним цивилима и узимање талаца на југу Израела 7. октобра не могу да правдају осветништво којим израелски премијер покушава да избегне одговорност за највећи број убијених Јевреја у једном дану од Другог светског рата.

Нетанјаху већ 16 година гради политику непризнавања палестинских права и одузимања њихове земље, а сада се оглушује о апеле да се избегне копнена акција како би се прекид ватре искористио за ублажавање застрашујуће хуманитарне кризе коју он цинично негира док Газу и даље држи у блокади.

Све што је израелски десничар досад успео је да омасови глобалну подршку Палестинцима и да охрабри увек тињајући антисемитизам. Суочен са бројком погинулих Палестинаца која је близу 8.000, од чега су 70 одсто жене, деца и старији, свет се подигао на ноге. Масовни митинзи подршке не тичу се Хамаса, већ заштите палестинских живота. Изазови рата за наклоности Израелцима или Палестинцима неће трајати недељама или месецима, већ годинама.

Нетанјаху не реагује навлачећи на Израел општи гнев. У Израелу званичници и ТВ водитељи називају Хамас „нацистима”, али без обзира што се тако тривијализује Холокауст, добијају аплаузе. Губи се разум. „Сувише је зграда које стоје по Гази”, каже један од новинара ТВ Канала 13. Хамас је починио страшне злочине, али они нису нацисти.

Екстремни, десничарски, ционистички, националистички и ултрарелигиозни Јевреји концентрисаном пропагандном паљбом покушавају да бране небрањиво и да се обрачунају са сваким ко им се супротставља. Када је генерални секретар УН Антонио Гутерес храбро говорио о контексту 7. октобра, истичући да ништа не може да правда Хамас, Израел је узвратио захтевима да буде смењен. Тоталитаризам пар екселанс осуђује све манифестације солидарности са убијеном децом Газе. Грета Тунберг је одмах избачена из школских курикулума о екологији.

Штете које Нетанјаху наноси својој земљи биће немерљиве и дугорочне. Свет се пита: ако се тако понашају јеврејски екстремисти, шта је са стотинама хиљада либерално мислећих људи који су донедавно протестовали због премијеровог плана стављања правосуђа под контролу извршне власти? Како су се бунили против угрожавања темеља демократије, а данас индиферентно посматрају злочине над цивилима по појасу Газе?

„Зашто? Зато што су извршили злочине против нас. Колико дуго? До краја. По коју цену? По сваку цену. Та левица о Гази данас мисли тачно оно што десница ради: Ударити и ударити, то је једина опција”, пише угледни коментатор „Хаареца” Гидеон Леви чувајући угрожени морални образ земље која себе сматра једином демократијом Блиског истока и чији Јевреји чувају свето сећање на времена Холокауста.

Хамас није само пореметио Израел. Његови блиски савезници покушавају да искажу лојалност тако што Нетанјахуу допуштају да се у Гази понаша као да је све допуштено. Да не постоје закони рата, женевске конвенције. Зашто би их премијер најдесније израелске владе у историји поштовао када му на ноге дођу председници САД и Француске, премијер Британије, канцелар Немачке? Сви они постају саучесници палестинске, а не Хамасове трагедије.

Хамас заслужује сваку осуду јер је издао свој народ излажући га хорору израелских ракетирања и гранатирања, блокади горива, хране, воде и лекова, одсецању телекомуникација, затварања болница... Сувише висока цена да би се пажња света привукла маргинализованом палестинском питању, годинама окупације и апартхејда Западне обале или претварања појаса Газе у највећи затвор на отвореном на свету.

Хамас је успео да формира невољну коалицију која се солидарише са арапском, муслиманском палестинском браћом. Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Катар, Иран и Турска немају начина да деактивирају Хамасову временску бомбу која откуцава у Гази и мења однос снага Блиског истока, али супротстављање Израелу је постало, колико морално питање, толико и потреба да се спрече штетне последице ширења конфликта по њихове економије.

Хамас је, за разлику од Исламског џихада који веома зависи од Техерана, заиграо на арапску карту. Либански Хезболаси, још један ирански протеже, нису одушевљени отварањем другог фронта иако су сукоби на северу Израела највећи од рата 2006. Лидер Хезболаха Хасан Насралах за сада се не изјашњава, могуће чекајући на команду ајатолаха из Техерана где су свакако свесни опасности регионалног рата у коме би Иран постао директно умешана страна, мета напада.

Од преливања рата страхују и у Ријаду, као што је то америчком државном секретару Ентони Блинкену недавно пренео престолонаследник Мухамед Бин Салман. Принц је у међувремену и председнику Џоу Бајдену поновио захтев да се заустави војна кампања у Гази која води смрти хиљада нових цивилних жртава.

Каква ће бити политичка будућност Газе? Ко ће представљати интересе Палестинаца? Да ли ће Израелци бити у стању да превазиђу талас беса и осветништва како би могли да обнове мировни процес? Цена коју плаћају Палестинци је превисока, а уколико Израел мора да буде бруталнији од Хамаса да би добио рат, онда то није вредно победе.

Нетанјаху хоће да уништи Хамас тако што ће у Гази страдати десетине хиљада људи. А како ће се осећати преживели Израелци? Да ли свет сме да ћути?