Одрживо рударство спасава Србију

Велики Наполеон Бонапарта је рекао да онај ко разуме географију једне земље може и да разуме и предвиди њену спољну политику. Када се уоче неки од најчешћих ставова према српској спољној политици, може се приметити да људи иза њих и нису претерано посвећивали пажњу географији, најбитнијем чиниоцу у међународној политици. Србија је по много чему изузетно уникатна земља, па и по њеном географском положају: он је у доба мира готово па идеалан за једну површински малу државу, док у време рата изгледа као проклетство. Због свог положаја представља незаобилазну руту и чвориште у транспорту људи, али и робе. Географски положај јој даје много већи политички, економски и културни значај него што би се очекивало за једну земљу њене величине. Међутим, Србија, пречесто у ратовима и константно у конфликтима, чини се да не успева да извуче корист од свог геостратешког положаја и обезбеди себи неприкосновени статус лидера западног Балкана.

Визија Србије као земље просперитета и покретача развоја читаве балканске регије ће остати недостижна уколико не смогне снаге да искорачи из своје конфликтима оптерећене прошлости и свој повољан географски положај најбоље могуће искористи. Колико несметани промет људи и робе значи Србији илуструје време када га није било. Санкције су дугорочно уништиле српску привреду, али и нетрадиционални отпор приближавању Западу и прихватању чињенице да се без његове помоћи, поготово у развоју нових технологија, дигитализације и успостављању одрживе производње, Србија не може начинити местом у ком ће будући нараштаји неоптерећени прошлошћу желети да живе.

Једноставно, Србија може нормално да функционише искључиво ако је у добрим односима са својим окружењем, самоизолација је луксуз који она не може да приушти. Када погледамо на мапу Балкана, приметићемо да је Србија са изузетком Босне и Херцеговине у потпуности окружена земљама које су чланице ЕУ, или то желе да буду. Непосредно окружење Србије више не представља претњу по њен опстанак, већ једини начин да исти тај опстанак буде осигуран. Геополитички положај Србије јој даје многобројне погодности у односу са ЕУ – она има велики значај за транспорт робе и људи из ЕУ у југоисточну Европу и шире, као централна и највећа држава западног Балкана представља окосницу за стабилност у овом делу Европе. Али не треба заборавити ни ресурсе којима Србија располаже, од житница на свом северу, малињака, односно винограда на западу и истоку до рудних богатстава на југоистоку и западу.

Потражња за рудним богатствима ће у наредном периоду само наставити да расте. Зашто? Зелена транзиција, тј. прелазак на одрживе изворе енергије је немогућ без широког дијапазона метала, минерала и природних материјала на којима почива чиста технологија. То је данас и једно од најзначајнијих питања за Европску унију и њен однос са другим земљама укључујући и Србију. Наиме, ЕУ је 2020. године донела Европски зелени договор, амбициозни план и оквир политике чији главни циљ јесте да Европа до 2050. године буде у потпуности климатски неутрална. Он предвиђа смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште, зелену транзицију ка обновљивим изворима енергије, повећање енергетске ефикасности, успостављање циркуларне економије.

Зелена транзиција је немогућа без велике количине природних ресурса до којих је могуће доћи искључиво рударењем. Европска унија је почетком ове године навела 34 критичне сировине које су неопходне за зелену транзицију – у њих између осталог спадају бор, бакар, литијум, магнезијум, никл. Од те 34 сировине, њих 16 су због будућег ризика у снабдевању означене као стратешке. ЕУ је у набавци ових материјала у позицији велике зависности од трећих држава. Штавише, ЕУ брине да ће бити зависна од Кине на пољу обраде сировина и производње батерија као што је некада била зависна од Русије у набавци енергената. То је ставља у непогодан положај и лидери ЕУ су то и препознали, због тога је у марту ове године покренута иницијатива за доношење Закона о критичним сировинама. Овим актом Европска унија тежи ка томе да осигура и диверзификује своју набавку критичних сировина да би се заштитила од стратешке зависности од одређених земаља. То уједно може бити и велика прилика за Србију.

Поставља се питање како Србија може да оствари корист за своје грађане и економију, да појача своју позицију у односу са ЕУ кроз рударство, а да не угрози своју животну средину. Одговор лежи у геостратегији. Европа вапи за критичним металима којих Србија има у значајној количини, пре свега бакра и литијума. Предност треба дати сировинама које су дугорочно исплативе и које би омогућиле развијање целог ланца производње који би укључивао и производњу електричних аутомобила и батерија за електрична возила. Србија је већ домаћин прве европске фабрике ЛФП ћелија за батерије, а недавно је била најава да ће се у Ћуприји отворити нова гигафабрика за производњу батерија. У наредном периоду је могуће да дођу и неке нове инвестиције, али важан услов су стандарди, не само због квалитета живота и животне средине већ и због екстериторијалног захтева за одржањем стандарда унутар ланца производње.

Сарадња са ЕУ у области рударства би у великој мери повећала значај Србије у очима доносиоца одлука у Бриселу и видно допринела европским интеграцијама. Српска рударска индустрија би од доста искуснијих и развијенијих светских компанија могла да научи доста тога, укључујући и најмодерније начине за унапређење еколошке одрживости у рударству. Тиме би била омогућена и вертикална интеграција ланца производње и Србија не би морала да буде искључиво извор сировина, већ и њихов прерађивач. Потенцијал рударства у Србији је огроман и српска држава то не треба да испушта из вида. Рударство може бити средство за остваривање циља развијене привреде са високим животним стандардом грађана и због тога ова тема јесте важна за нашу јавност.

Политиколог