Održivo rudarstvo spasava Srbiju

Veliki Napoleon Bonaparta je rekao da onaj ko razume geografiju jedne zemlje može i da razume i predvidi njenu spoljnu politiku. Kada se uoče neki od najčešćih stavova prema srpskoj spoljnoj politici, može se primetiti da ljudi iza njih i nisu preterano posvećivali pažnju geografiji, najbitnijem činiocu u međunarodnoj politici. Srbija je po mnogo čemu izuzetno unikatna zemlja, pa i po njenom geografskom položaju: on je u doba mira gotovo pa idealan za jednu površinski malu državu, dok u vreme rata izgleda kao prokletstvo. Zbog svog položaja predstavlja nezaobilaznu rutu i čvorište u transportu ljudi, ali i robe. Geografski položaj joj daje mnogo veći politički, ekonomski i kulturni značaj nego što bi se očekivalo za jednu zemlju njene veličine. Međutim, Srbija, prečesto u ratovima i konstantno u konfliktima, čini se da ne uspeva da izvuče korist od svog geostrateškog položaja i obezbedi sebi neprikosnoveni status lidera zapadnog Balkana.

Vizija Srbije kao zemlje prosperiteta i pokretača razvoja čitave balkanske regije će ostati nedostižna ukoliko ne smogne snage da iskorači iz svoje konfliktima opterećene prošlosti i svoj povoljan geografski položaj najbolje moguće iskoristi. Koliko nesmetani promet ljudi i robe znači Srbiji ilustruje vreme kada ga nije bilo. Sankcije su dugoročno uništile srpsku privredu, ali i netradicionalni otpor približavanju Zapadu i prihvatanju činjenice da se bez njegove pomoći, pogotovo u razvoju novih tehnologija, digitalizacije i uspostavljanju održive proizvodnje, Srbija ne može načiniti mestom u kom će budući naraštaji neopterećeni prošlošću želeti da žive.

Jednostavno, Srbija može normalno da funkcioniše isključivo ako je u dobrim odnosima sa svojim okruženjem, samoizolacija je luksuz koji ona ne može da priušti. Kada pogledamo na mapu Balkana, primetićemo da je Srbija sa izuzetkom Bosne i Hercegovine u potpunosti okružena zemljama koje su članice EU, ili to žele da budu. Neposredno okruženje Srbije više ne predstavlja pretnju po njen opstanak, već jedini način da isti taj opstanak bude osiguran. Geopolitički položaj Srbije joj daje mnogobrojne pogodnosti u odnosu sa EU – ona ima veliki značaj za transport robe i ljudi iz EU u jugoistočnu Evropu i šire, kao centralna i najveća država zapadnog Balkana predstavlja okosnicu za stabilnost u ovom delu Evrope. Ali ne treba zaboraviti ni resurse kojima Srbija raspolaže, od žitnica na svom severu, malinjaka, odnosno vinograda na zapadu i istoku do rudnih bogatstava na jugoistoku i zapadu.

Potražnja za rudnim bogatstvima će u narednom periodu samo nastaviti da raste. Zašto? Zelena tranzicija, tj. prelazak na održive izvore energije je nemoguć bez širokog dijapazona metala, minerala i prirodnih materijala na kojima počiva čista tehnologija. To je danas i jedno od najznačajnijih pitanja za Evropsku uniju i njen odnos sa drugim zemljama uključujući i Srbiju. Naime, EU je 2020. godine donela Evropski zeleni dogovor, ambiciozni plan i okvir politike čiji glavni cilj jeste da Evropa do 2050. godine bude u potpunosti klimatski neutralna. On predviđa smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, zelenu tranziciju ka obnovljivim izvorima energije, povećanje energetske efikasnosti, uspostavljanje cirkularne ekonomije.

Zelena tranzicija je nemoguća bez velike količine prirodnih resursa do kojih je moguće doći isključivo rudarenjem. Evropska unija je početkom ove godine navela 34 kritične sirovine koje su neophodne za zelenu tranziciju – u njih između ostalog spadaju bor, bakar, litijum, magnezijum, nikl. Od te 34 sirovine, njih 16 su zbog budućeg rizika u snabdevanju označene kao strateške. EU je u nabavci ovih materijala u poziciji velike zavisnosti od trećih država. Štaviše, EU brine da će biti zavisna od Kine na polju obrade sirovina i proizvodnje baterija kao što je nekada bila zavisna od Rusije u nabavci energenata. To je stavlja u nepogodan položaj i lideri EU su to i prepoznali, zbog toga je u martu ove godine pokrenuta inicijativa za donošenje Zakona o kritičnim sirovinama. Ovim aktom Evropska unija teži ka tome da osigura i diverzifikuje svoju nabavku kritičnih sirovina da bi se zaštitila od strateške zavisnosti od određenih zemalja. To ujedno može biti i velika prilika za Srbiju.

Postavlja se pitanje kako Srbija može da ostvari korist za svoje građane i ekonomiju, da pojača svoju poziciju u odnosu sa EU kroz rudarstvo, a da ne ugrozi svoju životnu sredinu. Odgovor leži u geostrategiji. Evropa vapi za kritičnim metalima kojih Srbija ima u značajnoj količini, pre svega bakra i litijuma. Prednost treba dati sirovinama koje su dugoročno isplative i koje bi omogućile razvijanje celog lanca proizvodnje koji bi uključivao i proizvodnju električnih automobila i baterija za električna vozila. Srbija je već domaćin prve evropske fabrike LFP ćelija za baterije, a nedavno je bila najava da će se u Ćupriji otvoriti nova gigafabrika za proizvodnju baterija. U narednom periodu je moguće da dođu i neke nove investicije, ali važan uslov su standardi, ne samo zbog kvaliteta života i životne sredine već i zbog eksteritorijalnog zahteva za održanjem standarda unutar lanca proizvodnje.

Saradnja sa EU u oblasti rudarstva bi u velikoj meri povećala značaj Srbije u očima donosioca odluka u Briselu i vidno doprinela evropskim integracijama. Srpska rudarska industrija bi od dosta iskusnijih i razvijenijih svetskih kompanija mogla da nauči dosta toga, uključujući i najmodernije načine za unapređenje ekološke održivosti u rudarstvu. Time bi bila omogućena i vertikalna integracija lanca proizvodnje i Srbija ne bi morala da bude isključivo izvor sirovina, već i njihov prerađivač. Potencijal rudarstva u Srbiji je ogroman i srpska država to ne treba da ispušta iz vida. Rudarstvo može biti sredstvo za ostvarivanje cilja razvijene privrede sa visokim životnim standardom građana i zbog toga ova tema jeste važna za našu javnost.

Politikolog