Кад ђетић засуче рукаве

Врбас – Када је пре четири и по деценије стигао у Врбас, ђетић из околине Цетиња Марко Челебић није ни слутио да ће се у срцу Бачке тако добро примити његови горштачки корени. Завичају се, истина, увек враћао, накратко, тек да га мине жеља за пределима у којима је одрастао и стасавао, да се сретне са родбином и бројним другарима и пријатељима из младости.

Врбас га је, истиче, пригрлио као најрођенијег. Овде се скућио и са изабраницом свог срца Елизабетом породицу засновао. На равницу се свикао, али је карактеристичан нагласак житеља Љешанске нахије до данас задржао.

Врбашанима је Марко Челебић познат као здравствени радник: Тридесет година је радио у Служби за трансфузију. Стекао је мноштво пријатеља и познаника међу добровољним даваоцима крви. Ако некоме можда и није упамтио име, непогрешиво је знао ко коју крвну групу и РХ фактор има. Због тога му духовити Врбашани и наденуше надимак – Крвави.

– Добровољни даваоци крви, а током радног века упознао сам их на хиљаде, изузетно су племенити и хумани људи. Било је право задовољство дружити се с њима. Колико је само људских живота спасено захваљујући њиховој несебичности и спремности – истиче Марко, који је већ петнаестак година пензионер, али – не мирује. Ради као да је у пуној снази.

Он и супруга Елизабета обрађују виноград, уз то и дванаест катастарских јутара земље, баве се и сточарством – углавном товом бикова... А праве и вино и ракију.

– У мом родном селу Штитаре, где сам провео и детињство, виноградарство је вишевековна традиција, што је и главни разлог мог опредељења да и овде заснујем виноград на око 3.000 квадратних метара. Обрада винове лозе за мене је уносан хоби, који доноси додатне приходе домаћинству. Винограду, међутим, не треба господар, он тражи слугу, вредног и преданог радника – објашњава нам Марко, који лозовачу производи на традиционални начин по рецептури предака из подловћенског краја. И вино и ракију прави од еколошки чистог грожђа и воћа које није третирано хемикалијама.

П. Копривица