Кенселоваћемо се још

После антируске хистерије која је подразумевала одстрањивање из јавног живота не само великих живих уметника, већ и мртвих класика у којем су надрљали Достојевски и Толстој, нови рат на Блиском истоку продужио је листу непожељних стваралаца. Овога пута то су палестински уметници који су постали колатерална штета у израелско-палестинском сукобу.

Тако је књижевница Аданиjа Шибли прво обавештена да ће да добије награду немачке књижевне организације „Литпром” на недавном Франкфуртском сајму књига, а онда су је кенселовали. Српски – отказали. Поништили. Нема свечаног уручења и аплауза за Шиблијеву на најзначајнијем сајму књига на свету. Као разлог организатори су навели потпуну солидарност са Израелом и жељу да јеврејске и израелске гласове учине „посебно видљивим”. Књига „Мања ствар” Аданиjе Шибли, која говори о бедуинској девојци коју су силовали и убили израелски војници ИДФ-а 1949. године, нашла се у центру великог скандала. Отказивање свечане церемоније осудило је 350 њених колега у отвореном писму, а међу потписницима су нобеловци Ани Ерно, Абдулразак Гурне и Олга Токарчук.

„Морамо тражити нов језик и нове идеје како бисмо у овим суморним временима приступили на нов начин. За ово су нам потребни писци, укључујући и палестинске, више него икад”, наводи се у писму испод којег стоје потписи књижевника, уредника и издавача најразличитијих политичких уверења.

Није Шиблијева једина. Њену судбину деле и млади палестински музичари чији је концерт у Лондону отказан. Бостонско – палестински филмски фестивал уместо у биоскопима филмове ће приказати на интернету. Изговарајући се безбедносним разлозима, погрешним тренутком и сировим емоцијама, отказане су и промоције књиге Нејтана Трала „Један дан у животу Абеда Салама” у Лос Анђелесу, Њујорку, Лондону и Вашингтону. Само пар дана пре него што ће Хамас започети терористички нападе на израелске цивиле, овај писац из Јерусалима и бивши директор арапско-израелског пројекта у међународној кризној групи, објавио је роман о Палестинцу који, трагајући за својим петогодишњим сином, путује Западном обалом и Источним Јерусалимом.

– Немачка књижевна награда додељена је палестинској ауторки Аданији Шибли још пре неколико месеци. У октобру је на програму била тек свечана церемонија предаје и преузимања. Ипак, због актуелне ситуације на Блиском истоку, то је све отказано. Да жири данас заседа, питање је да ли би је и наградио. То је симптом све учесталије појаве ограничавања слободе мишљења на уски оквир дозвољеног, а то је оно што се поклапа са службеном политиком. Донекле, наравно, и због осећаја кривице због Холокауста, у контексту Израела и Палестине, у мејнстрим медијима у Немачкој тешко је наћи простора не чак само за палестинске ставове, него и за нека финија нијансирања. Раније смо то видели, и то не само у Немачкој, него и малтене свугде на западу, у контексту рата Русије и Украјине – каже за „Политику” писац и новинар Мухарем Баздуљ.

Нису ли слобода говора и дијалог формула за победу разума над лудилом које захвата светске политичке елите? Који је грех починила Аданиjа Шибли, осим што припада палестинском народу? А шта је тек западу крив Достојевски који је умро 71 годину пре него што је Владимир Владимирович Путин угледао свет?

– Ево нам сада лукавство ума на делу. Што га више забрањујете, то ће више одскочити. Нема веће рекламе за палестинску културу од опозива ове награде, као што нема веће рекламе за руску културу од орвелијанске идеје да се историја, па и историја културе рекреира забрањивањем руских аутора зато што су руски. Али је генијалан тај заокрет, и једно и друго је постало популарно. Сетимо се случаја Салмана Руждија, „Сатански стихови” су постали бестселер, а индијска култура је ушла на велика врата – подсећа Зорица Томић, професорка на Филолошком факултету у Београду.

Шта је улога уметности у данашњим временима? Да ли је она слушкиња политике или се политичари плаше њене меке моћи? Можемо ли било које уметничко дело да посматрамо нето, да процењујемо његову тежину без амбалаже? Тешко. Награде све чешће остају у кругу политичких пријатеља, у рукама оних за које је мало извесно да ће их запамтити историја књижевности и уметности.

– То урушавање идеја о изврсности започело је онда када је Нобелову награду за мир добио и примио Барак Обама две недеље пре него што је ступио на дужност. То само говори у прилог моје тезе да је у свакој форми комуникације, а посебно у оној која се одвија на јавној сцени, недвосмислена борба само око једне ствари: ко ће заузети позицију јаког субјекта. А јак субјект је онај који има моћ да именује стварност. Додељивање награда је, након што је заувек завршено доба хероја, демонстрирање позиције јаког субјекта. То значи да награде саме по себи немају више никакву тежину. А како један уметник постаје светски показује пример Јувала Харариа, самозваног филозофа, иначе гласноговорника Клуса Шваба, оснивача Светског економског форума у Давосу. Његове књиге су шта било, али то је тај свет духовности и културе у служби различитих агенди – истиче Зорица Томић.

Ако причу пребацимо на домаћи терен, Србија још увек може да се похвали како је није захватила кенсел грозница. У престоници је летос наступала звезда светске оперске сцене Ана Нетрепко, којој је, након напада Русије на Украјину, Метрополитен опера отказала наступе. У децембру ће балетска трупа „Украјинског класичног балета” први пут наступити пред српском публиком. Ово је једно од ретких места на којима се могу пратити и руски и украјински медији. Нема поништавања ни палестинских, ни израелских уметника. И место у којем се, упркос десничарским протестима, сваке године одржи фествал „Мирдита, добар дан”, на којем се срећу српска и косовска уметничка сцена.

– Јавни простор у Србији има, рекао бих, привилегију да „трпи” много већу ширину ставова. У нашим главним медијима могу се лако наћи и заговорници и Израела и заговорници Палестине, и заговорници Русије и заговорници Украјине, као и покоји, мада све ређи, глас склон нијансирању. Када је реч о могућности дебате, мислим да је то добро – додаје Баздуљ.

Али код нас, бар у оном делу политичке и културне јавности која воли да мрзи све што није по стандардима Запада, нису се добро провели само они који су нас подржавали. Типичан пример је аустријски писац Петер Хандке за кога је Нобелов комитет показао много више разумевања него овдашњи ловци на српски национализам који писцу никада нису опростили што је имао разумевања за српску страну у рату деведестих.

Ко је следећи на листи непожељних уметника показаће ново жариште. Кенселоваћемо се још…