Kenselovaćemo se još

Posle antiruske histerije koja je podrazumevala odstranjivanje iz javnog života ne samo velikih živih umetnika, već i mrtvih klasika u kojem su nadrljali Dostojevski i Tolstoj, novi rat na Bliskom istoku produžio je listu nepoželjnih stvaralaca. Ovoga puta to su palestinski umetnici koji su postali kolateralna šteta u izraelsko-palestinskom sukobu.

Tako je književnica Adanija Šibli prvo obaveštena da će da dobije nagradu nemačke književne organizacije „Litprom” na nedavnom Frankfurtskom sajmu knjiga, a onda su je kenselovali. Srpski – otkazali. Poništili. Nema svečanog uručenja i aplauza za Šiblijevu na najznačajnijem sajmu knjiga na svetu. Kao razlog organizatori su naveli potpunu solidarnost sa Izraelom i želju da jevrejske i izraelske glasove učine „posebno vidljivim”. Knjiga „Manja stvar” Adanije Šibli, koja govori o beduinskoj devojci koju su silovali i ubili izraelski vojnici IDF-a 1949. godine, našla se u centru velikog skandala. Otkazivanje svečane ceremonije osudilo je 350 njenih kolega u otvorenom pismu, a među potpisnicima su nobelovci Ani Erno, Abdulrazak Gurne i Olga Tokarčuk.

„Moramo tražiti nov jezik i nove ideje kako bismo u ovim sumornim vremenima pristupili na nov način. Za ovo su nam potrebni pisci, uključujući i palestinske, više nego ikad”, navodi se u pismu ispod kojeg stoje potpisi književnika, urednika i izdavača najrazličitijih političkih uverenja.

Nije Šiblijeva jedina. Njenu sudbinu dele i mladi palestinski muzičari čiji je koncert u Londonu otkazan. Bostonsko – palestinski filmski festival umesto u bioskopima filmove će prikazati na internetu. Izgovarajući se bezbednosnim razlozima, pogrešnim trenutkom i sirovim emocijama, otkazane su i promocije knjige Nejtana Trala „Jedan dan u životu Abeda Salama” u Los Anđelesu, Njujorku, Londonu i Vašingtonu. Samo par dana pre nego što će Hamas započeti teroristički napade na izraelske civile, ovaj pisac iz Jerusalima i bivši direktor arapsko-izraelskog projekta u međunarodnoj kriznoj grupi, objavio je roman o Palestincu koji, tragajući za svojim petogodišnjim sinom, putuje Zapadnom obalom i Istočnim Jerusalimom.

– Nemačka književna nagrada dodeljena je palestinskoj autorki Adaniji Šibli još pre nekoliko meseci. U oktobru je na programu bila tek svečana ceremonija predaje i preuzimanja. Ipak, zbog aktuelne situacije na Bliskom istoku, to je sve otkazano. Da žiri danas zaseda, pitanje je da li bi je i nagradio. To je simptom sve učestalije pojave ograničavanja slobode mišljenja na uski okvir dozvoljenog, a to je ono što se poklapa sa službenom politikom. Donekle, naravno, i zbog osećaja krivice zbog Holokausta, u kontekstu Izraela i Palestine, u mejnstrim medijima u Nemačkoj teško je naći prostora ne čak samo za palestinske stavove, nego i za neka finija nijansiranja. Ranije smo to videli, i to ne samo u Nemačkoj, nego i maltene svugde na zapadu, u kontekstu rata Rusije i Ukrajine – kaže za „Politiku” pisac i novinar Muharem Bazdulj.

Nisu li sloboda govora i dijalog formula za pobedu razuma nad ludilom koje zahvata svetske političke elite? Koji je greh počinila Adanija Šibli, osim što pripada palestinskom narodu? A šta je tek zapadu kriv Dostojevski koji je umro 71 godinu pre nego što je Vladimir Vladimirovič Putin ugledao svet?

– Evo nam sada lukavstvo uma na delu. Što ga više zabranjujete, to će više odskočiti. Nema veće reklame za palestinsku kulturu od opoziva ove nagrade, kao što nema veće reklame za rusku kulturu od orvelijanske ideje da se istorija, pa i istorija kulture rekreira zabranjivanjem ruskih autora zato što su ruski. Ali je genijalan taj zaokret, i jedno i drugo je postalo popularno. Setimo se slučaja Salmana Ruždija, „Satanski stihovi” su postali bestseler, a indijska kultura je ušla na velika vrata – podseća Zorica Tomić, profesorka na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Šta je uloga umetnosti u današnjim vremenima? Da li je ona sluškinja politike ili se političari plaše njene meke moći? Možemo li bilo koje umetničko delo da posmatramo neto, da procenjujemo njegovu težinu bez ambalaže? Teško. Nagrade sve češće ostaju u krugu političkih prijatelja, u rukama onih za koje je malo izvesno da će ih zapamtiti istorija književnosti i umetnosti.

– To urušavanje ideja o izvrsnosti započelo je onda kada je Nobelovu nagradu za mir dobio i primio Barak Obama dve nedelje pre nego što je stupio na dužnost. To samo govori u prilog moje teze da je u svakoj formi komunikacije, a posebno u onoj koja se odvija na javnoj sceni, nedvosmislena borba samo oko jedne stvari: ko će zauzeti poziciju jakog subjekta. A jak subjekt je onaj koji ima moć da imenuje stvarnost. Dodeljivanje nagrada je, nakon što je zauvek završeno doba heroja, demonstriranje pozicije jakog subjekta. To znači da nagrade same po sebi nemaju više nikakvu težinu. A kako jedan umetnik postaje svetski pokazuje primer Juvala Hararia, samozvanog filozofa, inače glasnogovornika Klusa Švaba, osnivača Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Njegove knjige su šta bilo, ali to je taj svet duhovnosti i kulture u službi različitih agendi – ističe Zorica Tomić.

Ako priču prebacimo na domaći teren, Srbija još uvek može da se pohvali kako je nije zahvatila kensel groznica. U prestonici je letos nastupala zvezda svetske operske scene Ana Netrepko, kojoj je, nakon napada Rusije na Ukrajinu, Metropoliten opera otkazala nastupe. U decembru će baletska trupa „Ukrajinskog klasičnog baleta” prvi put nastupiti pred srpskom publikom. Ovo je jedno od retkih mesta na kojima se mogu pratiti i ruski i ukrajinski mediji. Nema poništavanja ni palestinskih, ni izraelskih umetnika. I mesto u kojem se, uprkos desničarskim protestima, svake godine održi festval „Mirdita, dobar dan”, na kojem se sreću srpska i kosovska umetnička scena.

– Javni prostor u Srbiji ima, rekao bih, privilegiju da „trpi” mnogo veću širinu stavova. U našim glavnim medijima mogu se lako naći i zagovornici i Izraela i zagovornici Palestine, i zagovornici Rusije i zagovornici Ukrajine, kao i pokoji, mada sve ređi, glas sklon nijansiranju. Kada je reč o mogućnosti debate, mislim da je to dobro – dodaje Bazdulj.

Ali kod nas, bar u onom delu političke i kulturne javnosti koja voli da mrzi sve što nije po standardima Zapada, nisu se dobro proveli samo oni koji su nas podržavali. Tipičan primer je austrijski pisac Peter Handke za koga je Nobelov komitet pokazao mnogo više razumevanja nego ovdašnji lovci na srpski nacionalizam koji piscu nikada nisu oprostili što je imao razumevanja za srpsku stranu u ratu devedestih.

Ko je sledeći na listi nepoželjnih umetnika pokazaće novo žarište. Kenselovaćemo se još…