Лет златних падобрана

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, октобра – Авион се стрмоглави, разбије се, слупа и вредности на тлу, а– пилот се спасава аутоматским катапултирањем падобрана. На овакве драме, какве се повремено виђају на аеромитинзима, или на снимцима појединих удеса војних летелица, подсећају крахови Волстрита и њему сличних америчких обртних центара на високом нивоу.

Док с треском, после уздизања „небу под облаке”, падају вредности деоница и профити многих компанија, њихови управљачи се такође безбедно „катапултирају”, издвајајући себе из несрећне судбине пословног апарата. Спасавају се „златним падобраном”, како се популарно називају, у масама непопуларне, отпремнине директорима, које достижу астрономске висине и кад им се фирме суновраћују.

Сигурније од панцира„златни падобран” је, кажу познаваоци, најугодније па и најбезбедније средство личне заштите. Ни панцири, ни блиндиране лимузине, ни буљук телохранитеља– нису му „ни принети”. Јер и кад све около просто пуца, његовим поседницима, најчешће– само „пуца прслук”…

Смишљен је као механизам за придобијање најспособнијих професионалаца и њихову верност фирмама на чијем су челу. Уговором о ангажману, таквим лидерима бизниса гарантоване су баснословне надокнаде при одласку из компаније. У виду замашне готовинске и отпремнине у деоницама и другим вредносним хартијама, специјалних повластица, елитног здравственог осигурања, пензија чијим се износом омогућава наставак живота на врло високој нози…

Опроштајни „златни падобрани” за вође пословних гиганата по правилу се исказују вишемилионским свотама. Њиховим потчињенима није због тога жао, нити се љуте– кад шеф који одлази оставља компанију у бољем стању него што ју је преузео, кад су запосленима повећане и принадлежности и перспективе.

Али, учестале су критике на рачун огромних отпремнина шефова који су се тако ванредно обогатили иако су њихова предузећа обогаљена. Њујоршки „Дејли њуз” наводи, тако, примере из три „џина” чија су посртања симболи пламтеће финансијске кризе: шефу „Лиман брадерса” Ричарду Фулду следује отпремнина од 65 милиона, Роберту Виламстаду, који је на челу „Америкен интернешенел груп” био само три месеца, 22 милиона, а Алену Фишману, после свега три недеље на челу „Вашингтон мјучуала”– 18 милиона долара…

Астрономске отпремнине, поготову посрнулих дивова, данас „боду очи” знатно више него раније, пошто под теретом кризе грцају милиони Американаца, спремних да се за невоље освете– властима, гласовима на изборима следећег месеца. Политичарима оштро и масовно замерају што су допустили да се тржиште само од себе (не)уређује, па кад се заглибило– предузимају хитне мере, вредне 700 милијарди долара, за његово избављење, док не воде довољно рачуна о обештећивању милиона ојађених грађана, који су остали без станова, посла, социјалне потпоре…

Испада да систем функционише као „социјализам за богате, а немилосрдни капитализам за нас остале”, прокоментарисала је левичарски активиста и писац Наоми Клајн. Понудила је АФП-у и поређење: да је држави прескупо да издваја шест милиона долара годишње за здравствено осигурање девет милиона малишана, иако је то само незнатни делић вредности испоруке за напајање волстритских „аждаја”.

У пакету хитних мера за стабилизацију Волстрита налази се и захтев за– смањивање десанта „златних падобрана”, истањивање привилегија шефова, бар оних чијем опстанку сада треба да помогне интервенција државе. По ванредном поступку, доброг дела, те повластице су лишени одлазећи директори, Данијел Мад и Ричард Сајрон, фирми „Фани Ме” и „Фреди Мек”, недавно практично национализованих гиганата промета хипотека, првих у ланцу компанијских жртава олако даваних кредита.

Хроничари подсећају да је и раније било покушаја да се „сузбије ширећа култура похлепе”, али да није било неких истрајнијих и опипљивијих резултата. Што је на једној страни ишчупано, на другој је посађено, кажу. Па су се тако привилегије селиле, на пример, са кеша на друге врсте погодности– давање компанијских авиона за личне потребе, регистровање екскурзија на уживање у голфу– као службених задатака, ако је у том игрању шеф обавио макар један пословни телефонски разговор…   

Нижи рангови бизниса могу да добију „сребрни”, „бронзани” или неки други „падобран”, који такође имају својства „златне рибице”. Многима не следује, пак, никакав „падобран”. То им не припада, објашњавају циници, зато што нису на „висинама” где се дели та направа за приземљење. Шта ће им падобран, додају ироничари, кад кад не могу ни да се искобељају из финансијских амбиса у које су упали.

Гнев „укопаних” расте. Срамно је, кажу, да порески обвезници морају да помажу „меко спуштање” бизнисмена, кад би дотични требало да судски одговарају за „угробљавање” компанија за чијим су управљачем били.

Независни сенатор Берни Сабдерс, из Вермонта, послао је министру финансија петицију за смањивање „златних падобрана”. За само три дана потписала ју је 31.000 Американаца.   

Шефови се бране да су неуспеси били последица „објективних невоља”, које су биле толико јаке да чак ни они, врхунски квалификовани, нису успели да их обуздају. То је гола истина, тврде.

Аналитичари на такве тврдње реагују цитирајући Сервантесовог Дон Кихота. Рекао је: „Чињенице су непријатељи истине”. Примењено: истина је да су шефови били квалификовани, а чињеница је да су њихове фирме дисквалификоване. А као једно од средстава за преваљивање такве раздаљине „између неба и земље” испоставља се прилично спорни, повремено скандалозни– „златни падобран”.