Прича о једном селу са два имена

„Тридесет година после рата називали су нас фашистима. Огромна већина нашег становништва то заиста никада није била. Одмах на почетку рата на нас је вршена страховита и непрекидна пропаганда преко појединаца и група из Културбунда. Наша омладина је сва мобилисана. Једно је причано, а друго се дешавало. Нисмо желели зло, приморани смо и увучени у нешто против наше воље. Када смо сазнали истину о томе шта се догађало на ратишту, било нам је јасно да се морамо селити. Оклевали смо, али нисмо имали избора.”

Ово мишљење Немаца из средњег Баната преноси Ратко Радовановић у својој књизи „Катарина или прича о настанку Равног Тополовца”. Писац хронолошки набраја дешавања у вези са настанком, животом и нестанком села Катарина и рађањем Равног Тополовца, села насталог на истом простору, а у другом времену. У првом селу живели су претежно Немци, а у другом Срби, а аутор књиге, као на један од мотива, скреће пажњу на сличне судбине мештана без обзира на то да ли су овамо долазили или одавде одлазили као поражени или као победници. Ратко Радовановић је рођен у Равном Тополовцу и вели да млађе генерације све мање знају ко је овде раније боравио, јер сећања настала из разних препричавања све више бледе. „Онај ко се бавио истраживањем живота банатских Немаца, или је са њима живео, зна да они не заслужују заборав”, вели тополовачки хроничар.

Према његовим речима, Немце је током 18. века насељавао аустроугарски двор, с намером да се овде ојача граница с Отоманским царством. Банат је био често плављена пустара. Зато су први досељеници највише радили на исушивању мочвара. Један од највећих послова у историји овог краја била је регулација Бегеја, па је од 1728. до 1733. између Темишвара и данашњег Клека ископан канал дуг 70 километара. Све то време је током целе године, изузев хладних зимских дана, на овом послу радило око 8.000 кметова Немаца и Срба који су на ово подручје долазили у ранијим сеобама.

(/slika2)У другој половини 18. века банатске пустаре су распродате богаташима, што је финансирала Бечка банка. У пустари Кендереш имање је купио и велепоседник Николаус Киш. Међутим, он је на њему пронађен убијен и на том месту је његова супруга, за коју се причало да је била племенита, образована, праведна и изузетно лепа, подигла цркву и село које добија њено име – Катарина. Оно је насељавано Немцима, а прва кућа у селу је подигнута 1780. Досељеници су склапали уговоре по којима им је 32 јутра земље, на почетку, изнајмљивано на 30 година. Село је грађено плански, с геометријски правилним двориштима. До 1800. подигнуто је 159 кућа, а породице су просечно бројале преко 11 чланова, пошто су заједно живели и стари и млади. Црква коју је подигла грофица Катарина, с торњем чији је врх досезао висину од 50 метара, доминирала је целим крајем.

Кроз 19. век село се непрестано развијало, пролазећи кроз ере аустријске владавине, па кроз период Српског војводства и владавине Угарске. Долази до процвата занатства, изградње пруге, увођења пољопривредне механизације и прерађивачке индустрије, млинова пре свега. Село су често погађале заразне болести, често се појављивала колера десеткујући становништво. У сузбијању ове опаке болести прославио се доктор Јакоб Пуц, рођен у Катарини 1848. године. Школовао се у Бечу и Пешти и стекао углед најчувенијег лекара у бечкој војној болници. Он је сузбио колеру у родној Катарини 1893. и та болест се од тада тамо више није појављивала. С обзиром на то да је село готово од свог настанка имало школу, дало је низ стручњака и угледних људи.

Осврћући се на период Другог светског рата, Ратко Радовановић вели да су под немачком окупацијом 1941–1944. године спровођене апсолутне и беспоговорне ратне привредне мере. Извршена је мобилизација лица способних за војску, а село је стављено у службу Трећег рајха. Крајем рата почело је исељавање немачког становништва и трајало до 1947. У лето 1944. биле су наређене брзе припреме за исељавање, али оно није обављено јер су се немачке трупе непланирано брзо повлачиле. Оне су Катарину напустиле 3. октобра и са њима је камионима отишао један број насељеника, фашистичких сарадника. Након организовања нове власти „сви мушки Немци од 16 до 60 година су ангажовани на радној обавези. Најпре је формиран радни логор у селу, и из њега је део радно способних мештана пребачен у руске логоре. Остали су распоређени у банатска места. Највећи део, више од 75 одсто мештана Катарине, отпремљен је у Книћанин. Према немачким подацима, процењује се да је око 480 становника скончало по логорима, а да је на ратиштима на немачкој страни погинуло 46 овдашњих војника. Катарина је престала да постоји 18. априла 1945.

Ново насељавање овог места извршено је 1946. године када су у њега досељене 373 породице са 2.380 чланова из ратом разорених и опустошених крајева Босне и Херцеговине. Укључивањем у сељачку радну задругу и пролећном сетвом почели су први радови нових досељеника.

„Мада се, углавном, тако не мисли”, каже хроничар Радовановић, „ни њима није било лако, као ни Немцима код настајања Катарине. Променили су поднебље, климу и навике. Многи су се разболели, а неки одмах и вратили у свој стари крај.”