Референдум за Вучића и против њега

У Србији су ванредни избори редовна појава. У неравноправној утакмици која траје од обнављања вишепартијског система у односу на редовне изборе, они воде са 14:3.

Ванредни избори се расписују када нема скупштинске већине која подржава владу. Разлог може бити и угрожен легитимитет власти. Услед наглих или великих заокрета у политици власт на ванредним изборима тражи подршку народа за реформе, а дешава се да под притиском масовних протеста власт изгуби самопоуздање па уместо да се брани силом расписује ванредне изборе. Постоји и трећа могућност да се, без видљивог разлога, али свако са својим рачуном, власт и опозиција договоре о одржавању превремених избора.

Владајућа коалиција је тренутно стабилна и нема изгледа да би коалиција коју чине СНС и СПС могла да буде доведена у питање. Критике на рачун власти које долазе од опозиције и опозицији наклоњених медија су стандардне и по интензитету се крећу у границама деценијског просека, а протести који су букнули пролетос сагорели су још током јуна, па пепео и угарци који се ту и тамо могу наћи на улицама Београда и неколико других градова тешко да би и климаву власт натерали на изборе. У том смислу, најозбиљнију претњу представљала је изјава Зорана Лутовца с краја септембра да ће, уколико избори не буду расписани, позвати народ на улице, али она је чак и у опозиционим редовима наишла на подсмех.

С друге стране, власт тврди да јој је потребна снажнија подршка за спровођење започетих пројеката, али то више личи на мотивисање бирача у склопу предизборне кампање него на прави разлог за расписивање избора.

Неискусном оку и погледу замућеном медијским прангијањем и политиком „ко у клин ко у плочу” делује невероватно да би се власт и опозиција у Србији макар и случајно могле сагласити о било чему. Ипак једина разумна и логична претпоставка је да је расписивање ових избора последица сагласности и прећутног договора власти и опозиције.

У жељи да извуку какав такав ћар из протеста на које су се првог дана сами накалемили, опозицији је захтев за изборима био потребан као излазна стратегија са згаришта протеста. Мада су изборе тражили, бог није услишио њихову потајну молбу да их не буде јер су и властима избори одговарали као начин да продужи мандат за још четири године. У ситуацији када је рецесија већ захватила или прети да ће захватити и најпросперитетније земље Европе мудро је, из позиције власти, одржати изборе док се криза не прелије код нас.

О исходу избора тешко је говорити док они још нису ни расписани. Ипак, први кораци на основу којих се може судити о изборним стратегијама већ су направљени и они ће одредити наставак кампање, а она, у значајној мери, резултате избора.

Власт се примарно определила за такозвану позитивну кампању у којој се говори о ономе што је урађено у претходном периоду и о плановима за будућност.

Опозиција, с друге стране, од предстојећих избора покушава да направи референдум против Вучића. Истог оног који је пре годину дана добио готово двотрећинску подршку на изборима на којима је његова странка пала на 43 посто. С обзиром на то да је Вучић носилац листе, логично је закључити да ће сада њихов циљ бити да се странка врати на некадашњих 50 посто плус један глас.

Због одабира референдумске стратегије не чуди да опозиција на изборе излази без разрађене визије о пожељној слици друштва која се нуди након избора и без јасно дефинисане циљне групе којој се обраћа. Уместо тога, у средишту негативне кампање фигурира слика непријатеља оличена у Александру Вучићу. Проблем је што у веродостојност такве слике не верују ни сви Вучићеви противници већ само они који су запали у терминалну фазу мржње према њему.

Предност опозиције је у томе што нема шта да изгуби. Међутим, необразложени оптимизам да би нешто могла и да добије базира се на чињеници да се ујединила. Изгледа да је управо осећај полета, проистекао из новооткривеног и заводљивог шарма јединства, довео до исхитреног захтева за расписивање ванредних избора. Дуго се веровало да је кључни проблем српске опозиције нејединство. Међутим, тешко да ће колективно венчање опозиције бити онај чаробни састојак који ће сам по себи довести до смене власти.

Пре ће бити да ће фотографија – назовимо је „уједињених 40”, начињена крајем октобра 2023. испред Скупштине Србије добити истакнуто место у музеју опозиционих заблуда. Злобници би рекли да судећи по бројности није јасно да ли је реч о фотографији с неког од јесењих протестних скупова или о скупу самопрокламованих лидера опозиције. Како год, за актуелни опозициони пројекат је мањи проблем камерни карактер протеста него необуздано мноштво оних који верују да им припада значајно место у новој номенклатури. Проблем је психолошки и математички. Већина овековечених верује да им, с обзиром на памет и заслуге, припада високо место у хијерархији а не само тричава синекура, док је, са друге стране, број таквих места вишеструко мањи у односу на бројност претендената. Такве ситуације рађају, као што је показало искуство Демократске странке из 1990. или ДОС-а из 2000, унутрашње конфликте и расцепе. Треба притом додати да су међу оснивачима ДС одреда били људи од интегритета и ауторитета, неспорно угледни и паметни, као и да је десет година касније у шљунак ДОС додат доларски цемент у сразмери која би држала заједно и рогове у врећи.

Друга занимљивост на тој фотографији је упадљиво незаинтересовано лице, намерно у други план повученог Драгана Ђиласа који као да се прави Енглез који нема везе са тим скупом. Власт, међутим, верује да иза читаве изборне стратегије опозиције стоји управо он. Но, свеједно да ли је блистави ум његов или је реч о колективном умном напору, мали су изгледи да се Вучић може поразити понављањем хиљаду пута изречених увреда, клевета и недоказаних или бар недоказивих тврдњи.

Слабост странке која је десет година на власти је замор материјала који се манифестује пропустима у локалном раду људи који су почели да верују да им је власт богом дана. Опозиција, међутим, нема кондицију а ни стрпљење за дуготрајну борбу и политичку игру која се води на поене. Поред тога, мада формално уједињена, опозиција се суштински разликује по многим питањима које би могла да кандидује у борби против СНС-а. Залагање за прогресивне порезе свакако би привукло многе бираче, али по том питању су ближе владајућа и многе опозиционе странке, него опозиционе странке међусобно.

Има још тема на којима би се актуелној власти могли узети поени, али не остаје их много. Александар Вучић који уздуж и попреко преко националних фреквенција и кабловских канала црта шта је све завршено или започето од инфраструктурних пројеката и колико су порасле пензије и плате и како је упркос свеопштем глобалном хаосу ситуација у Србији и у социјалном и у безбедносном смислу релативно повољна и стабилна, сада је свој тематски оквир проширио и на бригу за лично благостање појединца почев од животног стандарда и здравствене заштите до бриге за слободно време и рекреацију. При том јасно су мапиране циљне групе којима се обраћа. Насупрот томе, уједињена опозиција брине искључиво своју бригу колико секунди има на телевизијама и да ли је Србија недовршена демократија или хибридни режим или умерена аутократија, односно да ли је у тим анкетама сакупила 0,4 поена мање или више.

Тренутно једини проблем који Вучић реално има јесте пад акција на берзи територијалног интегритета и целовитости. Његова срећа је што су главни брокери који одређују вредност тих акција истакнути заговорници независности Косова од чијих наступа и Куртија с времена на време обузме трансфер блама. Други део опозиције определио се да је важније од питања КиМ заједничка борба против Вучића.

Како је почела, ова изборна кампања личи на на онај виц када су једном, у једном авиону, били један Француз, један Енглез и један Србин. И како је то антологијски испричао Бата Стојковић, не зна се како је све то ишло по реду, али на крају Србин је био најпаметнији и све их је надмудрио.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa