Моли да га стрељају

Затвореник Вучко Манојловић, који у нишком затвору издржава казну због убиства заменика окружног тужиоца у Лесковцу, поднео је средином септембра тужбу Првом општинском суду у Београду против председника Србије Бориса Тадића због одуговлачења поступка његовог помиловања. Тужбу је, у Манојловићево име, поднео адвокат Одбора за људска права у Лесковцу Драгутин Видосављевић, а у њој је наведено да је „Манојловићу повређено право на слободу, те да се незаконито држи у нишком затвору дуже од четири године”.

– Лепше ми је било док сам чекао да ме стрељају него сада. Стрељати човека не значи ништа. Људи се боје смрти, а ја мислим да се ње боје само неверници. Ја је се не бојим, ја је прижељкујем. Молим за смрт. Ја сам једну смртну казну преживео. Претпостављам да ћете ме питати зашто сам себи не пресудим. Ја сам верник, а верници се не убијају. Не желим да чланови моје породице и људи који су ми омогућили да имам статус „слободњака” црвене због мене – испрекиданим, дубоким гласом испричао је Манојловић приликом недавног разговора у просторијама нишког затвора.

Циљ му је, каже, да његов адвокат стигне до председника Тадића или неког од његових саветника и пренесе му његову молбу да се над њим изврши смртна казна. После одлуке Врховног суда Србије да му се уместо 20 година затвора, на колико га је осудио суд у Нишу, изрекне смртна казна, Вучко се обраћао готово свим институцијама у тадашњој Југославији. Све је молио исто: да га стрељају.

– Упутио сам педесетак захтева међу којима је био и онај Централном комитету Савеза комуниста. Молио сам их да се казна изврши. Написао са им: „ако сте ме осудили за нешто што нисам урадио, онда будите поштени и извршите казну”. Jа сам извршење чекао пуних 17 година. Ни на једно моје писмо није одговорено. Али, страшнија од ове јесте чињеница да нису хтели да ме стрељају. Био сам у ћелији смрти све до укидања смртне казне. Слао сам молбу и председнику Тадићу. Код њега су и списи предмета са аргументима – тешко говорећи и окрепљујући се слатком водом говори Манојловић.

После свега што га је снашло, вели, постао је велики верник. Чак се, каже и патријарх Павле интересовао за његову судбину. Toком посете, патријарх је разговарао са њим45 минута.

– И он је кабинету председника Тадића упућивао молбе да будем ослобођен. Јавно је то говорио и у медијима. Све ја то имам сачувано – објашњава Манојловић.

Његову казну, сетно каже, не издржава само он, него и његове три сестре. Сестре су, и док су ми отац и старији брат били живи, водиле бригу о породици. Mанојловић, каже и брише сузе, сваког месеца од сестара добија пет, шест, седам хиљада динара. Како када. Тај новац његове сестре, прича, од уста одвајају већ пуних 29 година.

– Често излазим напоље. Људи када изађу на одмор знају како да га искористе, али ја не. Ја углавном одем до СУП-а да се пријавим, одем до адвоката који је близу, и у цркву. Као да сам у затвору. А код куће сам – сетно говори.

У неколико наврата, Вучко се осврће на злочин за који је осуђен. Каже да није крив, да га је неко узео „на зуб” због стрица који је био озлоглашен у Лесковцу. Чак су му, тврди, и претили да ће завршити као стриц.

– Нисам пуцао у тужиоца. На суду је дато неко штуро објашњење. Нису дозволили да се уради реконструкција убиства, ексхумација тела. Рекао сам да ме, ако утврде да сам пуцао, закопају заједно са лешом у земљу. Мом захтеву се придружила и супруга покојног тужиоца. И она је желела да се утврди да ли је Вучко крив – препричава Манојловић.

Мирослава Дерикоњић