Обнављање запуштених простора

У недостатку слободног грађевинског земљишта, напуштени војни објекти, економски неискоришћена индустријска постројења, неупотребљиве локације као што су руинирано Старо сајмиште, Ада Хуја, Савски амфитеатар, Лука "Београд" или марина Дорћол могу поново да буду употребљиви изградњом профитабилних стамбених и пословних зграда и центара. Али да би се такозване браунфилд инвестиције (рециклирање и оживљавање напуштеног грађевинског земљишта) "примиле" на нашем простору, нужна је тесна сарадња државе, локалних самоуправа и инвеститора, сложили су се учесници јучерашње Сталне конференције градова и општина. То, пре свега, подразумева сачињавање планских докумената, решавање имовинскох односа, анализу локација, али и стимулацију инвеститора и усмеравање на браунфилд локације, будући да је њима привлачније потпуно неизграђено земљиште.

Да ли су градови у Србији спремни за овај изазов?

Најпре би требало регистровати неискоришћене локације, а потом их 

уврстити у програме просторног и регионалног развоја.

Међутим, према речима Александре Дамњановић-Петровић, помоћнице министра за капиталне инвестиције, основни плански документ – стратегија просторног развоја Србије не постоји.

– Дакле, већ на првом кораку инвеститори се сусрећу са овим проблемом. Због тога је Министарство за инфраструктуру одлучило да финансира сачињавање просторних планова за општине које то нису у стању саме да учине. Уколико је локација покривена планом детаљне регулације, браунфилд инвестиција може да буде спроведена тако што ће инвеститор добити одобрење за обнову, адаптацију или доградњу објекта. Добар пример планског деловања је активирање земљишта око марине Дорћол, где је на месту запуштених фабрика и бесправно подигнутих магацина планирана изградња стамбено-пословног центра. Тај пример је нажалост усамљен, али зато треба активирати планере и локалне самоуправе. Када ступи на снагу закон о реституцији, општине ће остати без значајног дела имовине, земљишта и пословног простора, па је веома битно да унутар постојећих, неспорних ресурса пронађу нове изворе финансирања – објаснила је помоћница министра за инфраструктуру.

Инвеститори који се определе да улажу у напуштене производне погоне већ имају изграђене приступне путеве, канализацију, водовод, па, према мишљењу Велимира Гавриловића, помоћник министра за економски и регионални развој, имају и мање трошкове. Осим тога, они су поштеђени компликоване процедуре прикупљања документације, јер је процедура за обнову и адаптацију мање компликована. Да би браунфилд инвестиције у потпуности заживеле неопходно је завршити процесе приватизације и денационализације. Осим тога, у појединим фабрикама постоје складишта отпада, нагласио је Гавриловић, па је нужно изместити их, јер инвеститори желе чисте локације. Србија, међутим, нема место где би га одложила, зато мора да га извози, а то пуно кошта.

Сарадња и помоћ европских градова, према мишљењу Жаклине Глигоријевић, стручњака из Урбанистичког завода, јесте драгоцена када је реч о браунфилд инвестицијама. Међутим, ниједна државна институција, како је истакла, није се сетила да направи попис индустријског наслеђа главног града. Београд до сада није имао стратегију улагања у браунфилд инвестиције, мада већина локација и није у његовом власништву. Као добар пример успешне обнове запуштеног простора она је навела Бетон халу на Савском пристаништу.

– То је ипак заслуга приватног инвеститора. Да бисмо привукли и остали, морамо да поједноставимо процедуре и уведемо субвенције за њих – додала је она.

Улагање у рециклажу земљишта, посматрано из угла инвеститора, јесте исплативо само уколико се и држава укључи. 

–  У браунфилд инвестицији почињете од негативне коте и да бисте дошли до нуле морате много да уложите. Уколико је инвеститор о свом трошку принуђен да све то финансира неће имати рачуницу да остане у том пројекту, или ће на разноразне начине морати да се довија и тражи измене планова, повећање квадратуре и слично. Без сарадње са јавним сектором ти пројекти ће бити реализовани за пет-десет година, а можда и никада. Управо због тога би требало инсистирати на заједничком деловању градских и републичких органа, планера и инвеститора, јер је ипак реч о јавном интересу. У Београду недостаје 100.000 станова, а гради се тек неколико хиљада. Потражња за грађевинским земљиштем је 12 пута већа него у региону. То указује да је оживљавање запуштених локација неминовност и интерес свих – рекао је Синиша Брашанц, председник Управног одбора МПЦ пропертиса, фирме која је обновила Пословни центар "Ушће" и која планира да претвори Бигзову штампарију у пословни простор.