Наш кофер за Европску унију

Два питања ћу поставити у тексту и деловаће преурањено. Но, уколико сте визионар и лидер, а не следбеник, планирате на дуге стазе уз циљ који делује као далека будућност, не треба заборавити да време лети и да су догађаји за које мислимо да су се десиле јуче, догодили пре деценију, две или три. Као пример наводим да је Србија, тј. тадашња Југославија, ушла у реформе крајем осамдесетих, са неправедно заборављеним Антом Марковићем, Иваном Ђурићем и Реформистима којима је под ногама измакнут тепих, односно ћилим, како је то волео да каже бивши председник Николић.

Прво питање – Како се припремити за Европску унију и за тренутак када ћемо се у њој одомаћити и када тамо почнемо да се распакујемо?

Владавина права је, за грађане, прва брана од изазова које нам ЕУ доноси, уз пуно поштовање људских права, слобода и једнакости, како би се унутар заједнице европских држава осећали равноправно и поштовано. Циљ је да нас Европа посматра као себи равне, што захтева велики рад и напор, усклађивање прописа и пуну примену прописа.

Потом, ту је заједничко тржиште о коме ће вам економисти писати, о изазовима и потреби да економија Србије буде јача, конкурентна, повезана, зелена и без коруптивних елемената, где се поново враћамо на, мени омиљену - владавину права.

Друго питање – Шта Србија уноси у Европску унију?

Уносимо историју, велико страдање у светским ратовима и херојство које је тада показано. Ту је и богата култура коју морамо боље чувати, од материјалног и нематеријалног културног наслеђа, до градитељства, како бисмо закрпили ту „рупу на ћилиму”, како је визионарски рекао већ поменути председник Србије. Уносимо и пиротски ћилим и начин прављења ракије који је Унеско недавно заштитио, тако да могу да одахну сви који на традиционални начин припремају ракију.

Србији је данас потребно да се врати на пут пуне владавине права, уз независно правосуђе, видљиво и активно тужилаштво и интегритет који увек са собом повлачи знање и храброст. Због тога сам и на страницама „Политике” пред референдум писао о измени Устава, као малом, али значајном кораку ка независном правосуђу. Можда је данас боље рећи да то није корак, већ пружена рука судијама и тужиоцима да се изборе за независност и самосталност, уз подршку грађана и стручне јавности, о чему вреди више писати у ова предизборна времена.

Овде вам, не случајно, преносим Члан 1 Устава да је Република Србија „држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима”.

Србија у ЕУ уноси и искуства са транзиционом правдом, осудама злочинаца пред домаћим и међународним судовима, као и искуство са културом сећања, за коју оправдано можемо поставити питање да ли је дала жељене ефекте. Ту су и недавни трагични догађаји у Младеновцу и мојој Основној школи „Владислав Рибникар”, уносимо и ту бол, пре свега родитеља убијене деце, али и деце која су то преживела и која морају наставити живот и даље образовање у Младеновцу и у школи у Београду.

Не треба заборавити да Европску унију сви гледају и кроз економски развој и помоћ неразвијенијим деловима ЕУ. У временима криза Европска унија је увек солидарна и ту Србија може добити много, али и показати солидарност, што је и чинила у тешким временима.

Србија уноси и свој положај на раскрсници путева значајних за ЕУ. Након свих криза и сукоба, све више се у европским расправама помињу и ланац снабдевања које Европа жели да скрати, како би била мање осетљива на глобалне потресе. Ту је и наша шанса, јер смо управо у срцу Европе, географски.

Када говоримо о скраћивању ланца снабдевања у ЕУ, прва тема су критичне сировине, уз одрживо рударење које Европа мора да оживи. Ту нам помаже и недавно усвојен Акт о стратешким критичним сировинама који је у Србији прошао непримећено, иако га је усвојио Европски парламент огромном већином. Он доноси мере за побољшања снабдевања стратешким сировинама значајним за ЕУ транзицију ка „одрживој, дигиталној и сувереној будућности”. На овој листи стратешких сировина налазе се и за Србију значајни литијум, бакар и борат. Европа овом одлуком Европског парламента мења курс, промовише иновативност и подржава развој и истраживања и развој алтернативних материјала. Све ово се ради како би се постигли амбициозни, али неопходни циљеви декарбонизације и зелене транзиције ЕУ.

Европа данас говори и о ономе што је за Србију значајно, говори о модерном, одрживом рударењу које не уништава животну средину. Тиме се од постојећих рудника и нових пројеката, као и свих других, не само у ЕУ већ и у трећим земљама захтевају највиши стандарди заштите животне средине. Ти еколошки захтеви и строга стандардизација је неопходна како би се руда и сировине уопште могле користити у било ком делу ланца производње ЕУ. Европска унија најављује и убрзање процедура за добијање дозвола за рударење унутар ЕУ, у земљама чланицама и то на две године.

У тај кофер за ЕУ можемо ставити и стратешка партнерства која се за критичне сировине, потписују са појединим државама, пре свега са земљама кандидатима за чланство у ЕУ, где је и Србија. Стога можемо бити мирни да у Европу у свом коферу уносимо одрживо рударење које води рачуна о човековој околини, али и о човеку који на тим пословима ради. Одрживо рударство по ЕУ стандардима може довести до неопходног убрзања српске привреде, побољшања животног стандарда, а све преко хватања корака са растућим сектором електромобилности. Већ имамо најаву доласка једне компаније из ЕУ која би у Србији желела да гради батерије за електричне аутомобиле (словачки „ИноБат” у Ћуприји). Говори се и да ће „Стелантис” почети производњу електричног модела „Фијатове” „панде” од друге половине следеће године. Тиме би Србија, као део поменутог заједничког тржишта ЕУ могла да доведе до значајног и брзог економског напретка за своје грађане. Зато нам је важно када говоримо о српском коферу, да не заборавимо и како ЕУ може да утиче на квалитет тог кофера у будућности.

Србија, као и свака земља која данас жели да се придружи ЕУ нема право на грешку и на застајање. На то се морамо навићи, било да се реформе односе на поделу власти и независно правосуђе, било на слободе, од слободе медија до слободе појединаца, али и стратешких економских одлука о критичним сировинама.

Визија је оно што је створило Европску унију, визија да се у Европи, након сукоба и разарања може створити мир, да је демократија основ, уз пуно поштовање слобода и права.

Србији управо то треба, сваки од наведених елемената снаге једне државе и њене окренутости ка појединцу.

Један кофер сам вам спаковао данас, детаљно и релативно уредно, а ви одлучите шта желите са њим, да ли да га ви сами или ваша деца носе у ЕУ и да тамо тражите своју срећу или да допринесете да га Србија, као суверена и јака држава унесе у ЕУ и тамо распакује, показујући своја богатства, од историје, културе и борбе за слободу те Европе, до људи, трговине, индустрије, науке и наравно нових технологија.

Година 2030. није далека будућност, 2030. је ту, иза ћошка, циници би рекли, још шест изборних циклуса и ту смо.

Правник, стручњак за људска права