Naš kofer za Evropsku uniju

Dva pitanja ću postaviti u tekstu i delovaće preuranjeno. No, ukoliko ste vizionar i lider, a ne sledbenik, planirate na duge staze uz cilj koji deluje kao daleka budućnost, ne treba zaboraviti da vreme leti i da su događaji za koje mislimo da su se desile juče, dogodili pre deceniju, dve ili tri. Kao primer navodim da je Srbija, tj. tadašnja Jugoslavija, ušla u reforme krajem osamdesetih, sa nepravedno zaboravljenim Antom Markovićem, Ivanom Đurićem i Reformistima kojima je pod nogama izmaknut tepih, odnosno ćilim, kako je to voleo da kaže bivši predsednik Nikolić.

Prvo pitanje – Kako se pripremiti za Evropsku uniju i za trenutak kada ćemo se u njoj odomaćiti i kada tamo počnemo da se raspakujemo?

Vladavina prava je, za građane, prva brana od izazova koje nam EU donosi, uz puno poštovanje ljudskih prava, sloboda i jednakosti, kako bi se unutar zajednice evropskih država osećali ravnopravno i poštovano. Cilj je da nas Evropa posmatra kao sebi ravne, što zahteva veliki rad i napor, usklađivanje propisa i punu primenu propisa.

Potom, tu je zajedničko tržište o kome će vam ekonomisti pisati, o izazovima i potrebi da ekonomija Srbije bude jača, konkurentna, povezana, zelena i bez koruptivnih elemenata, gde se ponovo vraćamo na, meni omiljenu - vladavinu prava.

Drugo pitanje – Šta Srbija unosi u Evropsku uniju?

Unosimo istoriju, veliko stradanje u svetskim ratovima i herojstvo koje je tada pokazano. Tu je i bogata kultura koju moramo bolje čuvati, od materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa, do graditeljstva, kako bismo zakrpili tu „rupu na ćilimu”, kako je vizionarski rekao već pomenuti predsednik Srbije. Unosimo i pirotski ćilim i način pravljenja rakije koji je Unesko nedavno zaštitio, tako da mogu da odahnu svi koji na tradicionalni način pripremaju rakiju.

Srbiji je danas potrebno da se vrati na put pune vladavine prava, uz nezavisno pravosuđe, vidljivo i aktivno tužilaštvo i integritet koji uvek sa sobom povlači znanje i hrabrost. Zbog toga sam i na stranicama „Politike” pred referendum pisao o izmeni Ustava, kao malom, ali značajnom koraku ka nezavisnom pravosuđu. Možda je danas bolje reći da to nije korak, već pružena ruka sudijama i tužiocima da se izbore za nezavisnost i samostalnost, uz podršku građana i stručne javnosti, o čemu vredi više pisati u ova predizborna vremena.

Ovde vam, ne slučajno, prenosim Član 1 Ustava da je Republika Srbija „država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima”.

Srbija u EU unosi i iskustva sa tranzicionom pravdom, osudama zločinaca pred domaćim i međunarodnim sudovima, kao i iskustvo sa kulturom sećanja, za koju opravdano možemo postaviti pitanje da li je dala željene efekte. Tu su i nedavni tragični događaji u Mladenovcu i mojoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, unosimo i tu bol, pre svega roditelja ubijene dece, ali i dece koja su to preživela i koja moraju nastaviti život i dalje obrazovanje u Mladenovcu i u školi u Beogradu.

Ne treba zaboraviti da Evropsku uniju svi gledaju i kroz ekonomski razvoj i pomoć nerazvijenijim delovima EU. U vremenima kriza Evropska unija je uvek solidarna i tu Srbija može dobiti mnogo, ali i pokazati solidarnost, što je i činila u teškim vremenima.

Srbija unosi i svoj položaj na raskrsnici puteva značajnih za EU. Nakon svih kriza i sukoba, sve više se u evropskim raspravama pominju i lanac snabdevanja koje Evropa želi da skrati, kako bi bila manje osetljiva na globalne potrese. Tu je i naša šansa, jer smo upravo u srcu Evrope, geografski.

Kada govorimo o skraćivanju lanca snabdevanja u EU, prva tema su kritične sirovine, uz održivo rudarenje koje Evropa mora da oživi. Tu nam pomaže i nedavno usvojen Akt o strateškim kritičnim sirovinama koji je u Srbiji prošao neprimećeno, iako ga je usvojio Evropski parlament ogromnom većinom. On donosi mere za poboljšanja snabdevanja strateškim sirovinama značajnim za EU tranziciju ka „održivoj, digitalnoj i suverenoj budućnosti”. Na ovoj listi strateških sirovina nalaze se i za Srbiju značajni litijum, bakar i borat. Evropa ovom odlukom Evropskog parlamenta menja kurs, promoviše inovativnost i podržava razvoj i istraživanja i razvoj alternativnih materijala. Sve ovo se radi kako bi se postigli ambiciozni, ali neophodni ciljevi dekarbonizacije i zelene tranzicije EU.

Evropa danas govori i o onome što je za Srbiju značajno, govori o modernom, održivom rudarenju koje ne uništava životnu sredinu. Time se od postojećih rudnika i novih projekata, kao i svih drugih, ne samo u EU već i u trećim zemljama zahtevaju najviši standardi zaštite životne sredine. Ti ekološki zahtevi i stroga standardizacija je neophodna kako bi se ruda i sirovine uopšte mogle koristiti u bilo kom delu lanca proizvodnje EU. Evropska unija najavljuje i ubrzanje procedura za dobijanje dozvola za rudarenje unutar EU, u zemljama članicama i to na dve godine.

U taj kofer za EU možemo staviti i strateška partnerstva koja se za kritične sirovine, potpisuju sa pojedinim državama, pre svega sa zemljama kandidatima za članstvo u EU, gde je i Srbija. Stoga možemo biti mirni da u Evropu u svom koferu unosimo održivo rudarenje koje vodi računa o čovekovoj okolini, ali i o čoveku koji na tim poslovima radi. Održivo rudarstvo po EU standardima može dovesti do neophodnog ubrzanja srpske privrede, poboljšanja životnog standarda, a sve preko hvatanja koraka sa rastućim sektorom elektromobilnosti. Već imamo najavu dolaska jedne kompanije iz EU koja bi u Srbiji želela da gradi baterije za električne automobile (slovački „InoBat” u Ćupriji). Govori se i da će „Stelantis” početi proizvodnju električnog modela „Fijatove” „pande” od druge polovine sledeće godine. Time bi Srbija, kao deo pomenutog zajedničkog tržišta EU mogla da dovede do značajnog i brzog ekonomskog napretka za svoje građane. Zato nam je važno kada govorimo o srpskom koferu, da ne zaboravimo i kako EU može da utiče na kvalitet tog kofera u budućnosti.

Srbija, kao i svaka zemlja koja danas želi da se pridruži EU nema pravo na grešku i na zastajanje. Na to se moramo navići, bilo da se reforme odnose na podelu vlasti i nezavisno pravosuđe, bilo na slobode, od slobode medija do slobode pojedinaca, ali i strateških ekonomskih odluka o kritičnim sirovinama.

Vizija je ono što je stvorilo Evropsku uniju, vizija da se u Evropi, nakon sukoba i razaranja može stvoriti mir, da je demokratija osnov, uz puno poštovanje sloboda i prava.

Srbiji upravo to treba, svaki od navedenih elemenata snage jedne države i njene okrenutosti ka pojedincu.

Jedan kofer sam vam spakovao danas, detaljno i relativno uredno, a vi odlučite šta želite sa njim, da li da ga vi sami ili vaša deca nose u EU i da tamo tražite svoju sreću ili da doprinesete da ga Srbija, kao suverena i jaka država unese u EU i tamo raspakuje, pokazujući svoja bogatstva, od istorije, kulture i borbe za slobodu te Evrope, do ljudi, trgovine, industrije, nauke i naravno novih tehnologija.

Godina 2030. nije daleka budućnost, 2030. je tu, iza ćoška, cinici bi rekli, još šest izbornih ciklusa i tu smo.

Pravnik, stručnjak za ljudska prava