Чаробна Бојана Асовић

Организатори манифестације „Дечје васкршње чаролије” донели су одлуку да ликовни конкурс који организују од наредне године, носи име по Бојани Асовић, једној од жртава убијених у ОШ „Владислав Рибникар”, ученици петог два. Бојана је дивно цртала и једна је од победница на конкурсу који је био ове године. Жеља организатора била је да се и на овај начин трајно сачува успомена на девојчицу која је и пре учешћа на „Чаролијама” испољавала велики креативни ликовни таленат, наведено је у тексту које је јуче медијима проследио Веран Матић. Такође, речи Бојанине мајке Марије и писмо њене другарице Нађе преносимо у целини.

Мајка Бојане Асовић:

„Бојана је била нестварна девојчица, пленила је својом добротом. Од вртића је показивала емпатију за друге. Родитељи су ме често звали да ми захвале што је Бојана баш њихово дете прихватила као новог у вртићу, што га је тешила када је плакао и била уз њега... Умела је да стане код врата јаслица када би неко ишао кући, да га она испрати, загрли и пољуби. Била је једно јако весело дете, увек насмејана.

У школи је показала невероватну зрелост већ од првог разреда... Њене свеске су биле беспрекорне као сликовнице. Сви су волели да је зову ако нешто треба да се препише, напише, јер су знали да је све на свом месту, да све лепо пише. Како је одрастала, све више су долазиле до изражаја њене врлине, волела је да помаже другима, била је прави друг. Било је довољно да она понесе перницу и сви би у одељењу имали оловке, гумице, све што им је требало. Такође и ужину... Често сам је питала да ли си појела ужину, говорила је нешто мало или чак нисам... Зато што би редовно свакоме којој тражи давала... Говорила ми је׃ „Не могу мама да не дам када ми траже.” Исто тако није волела свађу... Ако би се пак задесила на таквом месту, умела је да се удаљи и да каже׃ не могу да се свађам и тужакам, то највише мрзим. Умела је да чува тајне као нико. Није волела неправду и то је, такође, као врло мала умела да осети.

Са само 11 година, била је велики човек и дете у исто време. Када се она појави, сви смо у њу гледали као у светлост која нам говори како да живимо. Њен брат је у саставу чији је наслов био „Особа којој се дивим”, писао управо о њој, за њега је она била нешто посебно.

Умела је савршено да црта, али када је кренула у пети разред, кренуле су веће обавезе, па није имала времена много за то... Добијала је у школи петицу за петицом... Једном приликом сам хтела да јој помогнем да први пут нацрта рам из техничког са тачним промером, она ме је пустила да почнем, а онда је узела лењир и рекла׃ „Није ти ово добро”, и показала ми где сам погрешила и сама нацртала перфектно. Волела је много да гледа квизове кад заврши са обавезама, то нам је био најлепши део дана... Омиљени квиз био јој је ’Слагалица’... Била је савршена у игри слагалица, мој број и асоцијације...

Сви који су познавали Бојану, говорили су да је била нестварна девојчица. А имала је само 11 година.”

Писмо другарице Нађе:

„Драга моја Бојана,

Много ми недостајеш. Сваки дан мислим на тебе и присетим се лепих тренутака, заједничких доживљаја, осмеха, загрљаја… Како бих волела још једном да те загрлим и да још једном имамо један од наших дугих разговора.

Са тобом сам расла, научила да возим бицикл, ролере, клизаљке… Сећам се наших заједничких скривања по школи, кашњења на часове, шминкања у ве-цеу. Сећам се смејања са Аном, Кларом, Зојом, Јелисаветом и добацивања цедуљицама по учионици кришом, да не виде наставници. Поносна сам што сам расла са тобом и уз тебе. Била си једна од ретких са карактером, отворена и спремна да сваком кажеш шта о њему мислиш, онако без околишања и у лице… Била си једна дивна особа која је умела да подржава друге, да воли и да у тој љубави буде срећна. Ти си увек делила свој осмех са свима, ширила си радост око себе…

Бојана, ти си била моја особа од поверења, моја срећа, моја златна другарица и сестра коју никада нисам имала. Ти си мој мали анђео чувар. Поред тебе никада нисам била сама. Ти си увек била ту уз мене, са мном. Исправила би ме ако погрешим, погурала ако посустанем, подржала би ме ако одустанем и помогла ми кад је било потребно. Увек би нашла решење за све, и ширила око себе љубав и срећу.

Никада нисмо биле оволико дуго раздвојене. Сваки дан мислим на тебе и очекујем твој повратак.

Полако пролазе дани и ја покушавам да наставим даље… Без тебе… Верујем да си сад са нашом Анчи и да се смејете, да нас посматрате одозго... Лакше ми је када помислим да сте заједно.

Лепа моја, хвала ти на сваком дану који смо провеле заједно. Хвала ти што си ми улепшала детињство и хвала на овој дивној вожњи која се пребрзо завршила.

Тешко ми је да наставим без тебе, али знам да ти нећеш да ми плачемо, већ желиш да будемо срећни и да се смејемо, онако како си нас ти учила. Смејаћу се за тебе, радоваћу се за тебе и трудићу се да успем за обе у овој животној мисији. За то време, ти ћеш улепшавати небо, као што си и мој живот улепшала.

То је моја Бојана и њен сјај! Сијај вечно, јер то је оно што стварно вреди.

До следећег дружења... Чувај нас од зла, лепото моја!

Другарица Нађа”