(Не)објављени нови светски поредак

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 5. октобра – Ало, зар не видите да се свет истумбао, застранили смо, не помажу више ваши стари рецепти, треба смислити нешто ново, а у међувремену унесимо хитне корекције. Овако, отприлике, звуче актуелни разговори на највишим нивоима, политичким и бизнисменским, уз поплаву позива с разних крајева планете Белој кући, Волстриту.

Треба добро упамтити све што нас је снашло, да не бисмо понављали досад почињена застрањивања – учестало упозоравају и овдашњи експерти, уз позиве да „свет који знамо, постаје свет какав још нисмо упознали”. Надовезују се на исказе француског председника Николе Саркозија да „цео глобални финансијски систем треба коренито променити” и да је „готово с курсом свемогућног тржишта”, и немачког министра финансија Пера Штајнбрика да је „Америка изгубила статус суперсиле у финансијском систему света, који ће бити мултиполаран (с више центара одлучивања) и никада више неће бити исти”…

На делу је (не)објављено рађање новог светског поретка – сугеришу данас још два експерта у „Вашингтон посту”. Из њихових написа произлази да је 21. век, најављиван као гарантовани прогресиста, изгубио компас и упркос смерницама ка разбибризи у „Дизни ворлду” забасао у застрашујуће авантуре „финансијског Франкенштајна”, тако да му предстоји – конкурс за пројектовање новог, још неиспробаног, пута у „светлију будућност”.

Џорџ Буш нас је позвао у шопинг, а сада је стигао папрени цех – констатује професор историје међународних односа на Бостонском универзитету Ендру Басевик. Најкоцкарскији потез актуелног, одлазећег, председника САД није био поход на Ирак, како се обично сматра, већ његова порука упућена нацији само две недеље после терористичких удара 11. септембра 2001– сматра аутор. Па подсећа да је Буш тада земљацима препоручио: „Идите у ’Дизни ворлд’ на Флориди, поведите породице и уживајте у животу”. Другим речима – не брините за ратове у које ћемо кренути (Авганистан па Ирак), него се препустите разоноди и трошкарењу, понудивши тако концепт „опуштености” уместо солидарности са оружаним акцијама које је проглашавао за „спољну одбрану отаџбине”. То јест – да, док војници ратују на далеким фронтовима, народ треба да се препусти „теревенкама”, потпомогнутим и (о)лаким кредитима овдашњих банака.

Као – тамошње разарање, олакшава овдашње пазарење. Уз додатни путоказ – следите понашање државе – задужујте се максимално као и она, увећавањем буџетског дефицита, јер је све то „за добро и нас и човечанства, чији смо ми лидери”.

Иако су овдашњи лидери објашњавали да, у првој години овог столећа, узимају „одбрамбени курс”, њихова стратегија је, заправо, била „експанзионистичка” при чему је главни циљ био „обезбеђивање америчке превласти на нестабилном (и енергентима пребогатом) проширеном Блиском истоку” – оцењује Басевик. Подсећа и на речи тадашњег шефа Пентагона Доналда Рамсфелда да „суочени са избором да ли да (због терористичких атентата отетим путничким авионима) променимо наш живот, што је неприхватљиво, или њихов живот, одлучили смо се на ово друго”.

Резултат је битно другачији. „Проширени Блиски исток” је у продуженом кошмару, додуше нове врсте, а Американцима су увећане невоље које су уздрмале и свет – чије је ново комешање почело због једностране америчке интервенције у Ираку, за чим је уследило драстично поскупљење нафте као и финансирање растућег америчког дуга, да би уследио и заразни шок са Волстрита. „Раскалашност (САД) код куће и напољу довела је до озбиљне кризе, показавши да не функционише усмеравање (Бушово) Американаца ка ’Дизни ворлду’” јер су ствари кренуле „наопако” – ка бригама које не могу да потисну ни чаролије Микија Мауса, Паје Патка… „По свим економским мерилима, садашња финансијска криза надмашује домете ’рата против тероризма’ (проглашеног пре седам година) и погађа више људи и земаља – указује Дејвид Роткоф из вашингтонске Карнегијеве задужбине за међународни мир. „Текући економски дебакл” историчари ће, каже, највероватније обележити као глобалну прекретницу – крај једног и почетак другог раздобља”. Ова криза је, додаје, изазвала забринутост не само непријатеља Америке него и њених савезника, који настоје да пронађу одговор на питање „да ли смо (глобално) на почетку краја и капитализма америчког стила и америчке превласти”? Свет је обузет расправом, наставља, о „тржишном фундаментализму који производи неједнакости”, а што види као „отровну идеологију”, насталу из овдашњег „несвесног стварања финансијског франкенштајнског монструма, нерегулисаног, ризицима бременитог, глобалног тржишта”…

По Роткофу, талас савременог „антиамериканизма” добрим делом проистиче из виђења да је Вашингтон „архитекта, шампион и главни корисник глобалног система који доноси вајду малобројнима на рачун многобројних”. Па цитира да „живимо у свету где 1.000 особа на врху лествице контролише дупло више иметка него 2,5 милијарди људи на дну табеле и где 10 одсто елитног слоја располаже са 85 процената свега”.  

Хроничари примећују и један стратешко-породични парадокс. Џорџу Бушу старијем, оцу садашњег шефа Беле куће, припала је част да влада у време пада Берлинског зида, док његовом сину сада пребацују да примењује „социјалистичке мере” – државном интервенцијом, вредном бар 700 милијарди долара, за спасавање Волстрита, симбола „слободног тржишта”.

Династичност Бушових садржи и специфичну нит. Економска посртања старијег су коштала реизбора, а млађи их оставља као дугорочно тешко наслеђе у коме се назире (не)објављени, овде нежељени, нови светски поредак…