Европа је избачена из глобалне трке

Европа је избачена из глобалне трке. У тренутку кад исток и југ наше планете незаустављиво иду у промене, кад се Америка поново враћа у своју изолационистичку љуштуру из времена пре светских ратова, Стари континент као да је застао збуњен. Године лагодног живота под безбедносним и економским окриљем прекоатлантског моћника, кад су јефтини природни ресурси из бивших колонија стајали ту, надохват руке, а демократско друштвено уређење било тек изговор за „ратове по потреби”, неповратно су минуле.

Хегемонија Запада све убрзаније се топи. Једнако војна, као и друштвена, па и филозофска. Разбуктавају се нови сукоби у којима се победник (ако таквог уопште може да буде) не види унапред. Наступа време мултиполарног света, а за такву тектонску промену потребно је бити приправан. Како сада изгледа Европа, у том смислу, озбиљно касни.

Како пише амерички „Нешенел интерест”, доминација Запада у међународним односима, заснована на три кључна стуба, знатно је ослабила. Први такав стуб био је доминантан положај као светског економског центра моћи, који је опстајао пуна два века.

Други стуб огледао се у чињеници да је управо Запад успоставио званична тела у сфери међународних односа и трговине, што му је омогућило кључну улогу у дефинисању правила глобализације. Наравно, према сопственим потребама.

Трећи стуб је уверење да је за САД, које су по распаду Совјетског Савеза постале практично једина супердржава, кључни задатак да активније сарађују с Европом како би унапредиле неолиберални политички и економски модел, а све у настојању да се постигне универзална заједница. Превлађујуће убеђење тог доба било је да смо дошли до „краја историје”, како је писао амерички филозоф Франсис Фукујама деведесетих година прошлог века, дефинишући победу либералне демократије над тоталитарним режимима по окончању хладног рата.

Данас, међутим, поменути ослонци су почели да показују све своје слабости, без видљиве могућности да поврате некадашњу ефикасност. Испоставило се да кохезионо јачање Запада није остало без одговора остатка света. Наиме, не само да је појачало подозрење осталих учесника у међународним збивањима, него је допринело и њиховом међусобном зближавању, па и стварању озбиљних савеза, међу којима је данас свакако најактуелнији БРИКС, као одговор заговорницима Фукујамине филозофије.

Показало се да демократија, какву је дефинисао Запад, нема одговоре на суштинске проблеме које намеће подела на богате и сиромашне или развијене и неразвијене. Убрзани развој комуникационих технологија показао је да је цео свет само заједничка кућа у којој је сваки станар, ма колико био запостављен, једнако важан. Деградација макар једног његовог дела (економска, социјална) свакако ће утицати и на остале. Више ни океани нису довољна заштита од спољног утицаја. А тај утицај данас може да се спроводи бројним методима: од слања ракета с разорним главама, до таласа прецизно усмерених миграција.

У таквом ковитлацу се затекла Европа, вековима уверена да је центар цивилизације и да јој самим тим припада и оно што није њено. Рат у Украјини и санкције уведене Русији почели су да руше тај мит. Многи путеви су затворени, нови се тешко отварају. Зависност од страних енергената, туђих технологија, радне снаге, па и тржишта, оголила је чињеницу да западни део нашег континента одвојен од истока и остатка света, па и Америке, није ни на корак до самодовољности.

То је свакако разлог и за све гласнију кампању оних који су за већу самосталност у оквирима Европске уније, пре свега кад је реч о ратовима које по свету воде САД. Такође, повратак ауторитарних партија, такозване деснице, једна је од реакција на неефикасност ЕУ, у којој се плате за исти рад непримерено разликују по различитим земљама. Ослонац на Америку као земљу неограничених могућности показао се као лошији избор од окретања сопственим снагама и сарадњи с непосредним суседима.

Све поменуто натерало је многе да почну да размишљају својом главом. Мађарска тражи нове савезнике, Словачка се одриче старих, Хрватска се прилагођава новој реалности, Пољска безрезервно ставља под америчку команду… Аналитичари већ предвиђају повратак времену затворености у националне државе. Наравно, не онакве какву познајемо из времена пре стварања ЕУ, али свакако различите од доба „Европе без граница”.

Одговор на садашњу ситуацију свакако постоји, али потребно је претходно признати грехове прошлости и свету се окренути отвореног срца. А то је за Стари континент, навикао да се око њега све врти, тешка одлука.