Хаџи-Мелентије, обновитељ манастира Рача

Манастир Рача налази се на шестом километру од Бајине Баште, на излазу према Калуђерским барама, на самим обронцима Таре. Храм је посвећен Вазнесењу Господњем и задужбина је српског краља Драгутина (1276–1313). О задужбинару говори запис грешног брата Хризостома: „У лето тисућдвесто седандесет шесто, млади краљ Драгутин, праунук Немање, син Уроша првог, избра ово место и на њему созда Рачу, свето здање”.

Године 1690. Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем повукла је са собом многе монахе из овог општежитељног манастира, који је сасвим опустео, поготово што га је турска војска, следећи аустријску, запалила. Георгијански скит с црквицом на левој обали речице Раче све до одласка рачанске монашке братије у Угарску био је центар српске преписивачке књижевности. Тиме су се нарочито бавили јеромонаси Јеротеј и Кипријан, као и Кипријанов ученик Гаврил Стефановић Венцловић. Бавећи се реформом језика и правописа, Венцловић је увео у српску азбуку слова Ђ, Ћ и Џ. Кристифор Рачанин, преписивач и илуминатор (украшавач рукописних књига), био је сабрат скита Светог Георгија.

Јеромонах манастира Троноша Мелентије Стефановић (1766–1824), понесен утицајем сабраће Хаџи-Рувима и његовог ученика Герасима, одлази на поклоничко путовање у Свету земљу. Његов духовни учитељ архимандрит Стефан Јовановић наменио му је, поред хаџилука, и додатну улогу. Давши му позамашну своту новца, наложио му је да при повратку из Јерусалима сврати у Цариград и од Порте изнуди дозволу за обнову манастира Рача. То се све дешавало половином 1794. године. Препоруком васељенског патријарха успео је да од Порте добије царски ферман за обнову, вративши се своју земљу с титулом хаџије. Обнова манастира започета је 1795. године, уз помоћ босоногог и голоруког српског народа, те је на старим темељима 1796. године била завршена лепа нова црква. Хаџи-Мелентије постаје архимандрит светиње.

Одметници од султанове власти, београдске дахије, осетивши да се народ спрема за буну, посекоше кнезове из Београдског пашалука и два калуђера, Хаџи-Рувима и Хаџи-Ђеру, али не и Хаџи-Мелентија. У Првом српском устанку побунила се и његова Соколска нахија. Он постаје командант војске на Дрини, тј. војвода и добија војводску заставу. Учествовао је у многим бојевима у Подрињу. Након пропасти устанка војвода дрински Хаџи-Мелентије одлази с вождом Карађорђем у Аустрију. Братство манастира Рача остаје без свог заштитника од Турака, знајући да они не могу да му опросте што их је истерао из Соколске нахије.

Сребренички Мемшир-ага половином октобра 1813. године прелази Дрину и напада манастир. Игуману Исаију и ђакону Игњатију, на каменој часној трпези, Турци одсецају главе, а иконостас, иконе и све дрвене ствари набацају на њихова тела и запале насред цркве. Потом пале цркву и све околне зграде, а имања похарају, отеравши манастирску стоку преко Дрине у Босну.

Ослобађањем Србије, знајући да га као Карађорђевог пријатеља нови кнез неће радо дочекати, Хаџи-Мелентије се враћа у отаџбину 1816. године, понесен жељом да поново обнови Рачу. Кнез Милош му је дао писмено „објавленије” којим је позвао народ да му помогне у том науму, ослободивши га нахијских пореза. Осиромашени народ није могао много да помогне, те је последње архимандритово средство била милостиња коју су монаси сакупљали по градовима, селима, манастирима и црквама осиромашене Србије. Кнез Милош, немајући куд, помогао је, али нерадо, да се храм доврши. Хаџи-Мелентије у Рачи живи још шест година где и умире у келији марта 1824. године. Сахрањен је у манастирској порти, у којој је почивао до 1924. године, када је тамошњи игуман његове земне остатке пренео у новосаграђену гробницу, уз сам зид храма, са јужне стране.

Српски краљ Драгутин, због болести, предао је власт свом млађем брату Милутину 1282. године и повукао се у манастир, узевши монашко име Теоктист. Касније је проглашен за свеца. Патријарх српски Павле, био је, као млад монах, на служби у манастиру Рача. Захваљујући патријарху, део моштију Светог Теоктиста (надлактица руке) може се видети и целивати у овом манастиру.

Милутин Осмајлић