Спорост нашег правосуђа

Првог марта 2019. године поднео сам тужбу Управном суду у Београду, тражећи да суд поништи решење Градског већа града Београда од 23. новембра 2018. године о избору управника стамбене зграде. Тужба је лежала код овог суда скоро пет година (четири године и осам месеци), а задужени судија није предузимао никакве радње осим што је по пријему тужбе од Градског већа затражио спис, који је одмах добио.

Више пута сам се обраћао суду да реши тужбу, пошто је реч о злоупотреби управника, још одраније, али молбе нису биле услишене. На моје молбе суд је одговарао да решава старе предмете, „који се сматрају по закону и Судском пословнику хитним”. О мом предмету суд не наводи зашто се годинама не решава и шта је то по закону што га чини мање важним, тим више што је управник изабран на четири године, односно већ је био истекао рок на који је изабран за управника. У оваквој ситуацији обратио сам се адвокату, који је одмах поднео захтев у складу са чл. 32 ст. 1 Устава Републике Србије и затражио новчану накнаду за повреду права на суђење у разумном року. По пријему захтева, Управни суд је у току пет дана решио спор. Није ми јасно како је суд и због чега по пријему адвокатовог захтева одмах решио спор.

Недавно је штампа писала како је Србија нашим грађанима исплатила знатну своту новца по захтеву суда у Стразбуру и наших судова. Поставља се питање зашто да нам суд из Стразбура решава наше спорове. Да ли неко одговара за то? Садашња министарка Маја Поповић, што је за похвалу, утицала је на то да су донете одређене измене у нашем законодавству кад је реч о раду наших правосудних органа. Али, мислим да је мањи проблем са законима, већ да је проблем са људима.

Милан Кукић,
Београд