Усташки злочини у Дубичким кречанама

Јово Бијуковић из „каурске” Дубице имао је пре рата четири пећи за добијање креча. У „каурским” брдима (Банија) било је довољно сировине (кречњак, дрво). Пећи су биле смештене три километара изнад Дубице, према Костајници, близу реке Уне. Један од највећих злочинаца кога је изнедрила хрватска нација за време НДХ (1941–1945), Вјекослав Лубурић, звани Макс, основао је у Јасеновцу логор за ликвидирање Срба, Јевреја и Рома, да би нешто касније формирао истурено одељење на кречанама у Дубици. Радници за израду креча слати су из Јасеновца и Старе Градишке. Креч је служио за поливање лешева у заједничким гробницама у Јасеновцу, како би се спречило ширење заразних болести. По извршеном радном задатку (после месец или два) усташе из логора Кречане побиле би све раднике и сахранили их у заједничку гробницу поред реке Уне. Стизала је следећа група радника која би на крају радног задатка завршила као и прва.

Усташе са кречана одлазиле су у оближња српска села где су стрељале појединце и групе људи. Тако су 17. децембра 1944. године, код сеоске цркве у селу Слабиња, убили и поклали 96 жена, деце и стараца. Стравичан злочин извршиле су у селу Шеварлије, на десној страни Уне, насупрот Слабиње. Иза њих су остале само спаљене куће и задах спаљених људских тела. Тада су убијена 72 мештанина Шеварлије, од којих их је 60 спаљено, а међу њима 35 малишана. Често су на кречане довођене целе српске породице које су ликвидиране хладним или ватреним оружјем. Има индиција да су неки убијени људи спаљивани у пећима за добијање креча. О таквом једном породичном случају следи ова прича.

Јованка Чикарић (1881), сестра мог деде Стеве Чикарића, почетком 20. века се удала за Стеву Иванишевића, чије је сеоско имање било на горњем „каурском” брду. Била је то угледна сеоска породица, звали су их још и Гогун. Баба Јованка је родила синове Душана и Стевана и три кћери – Милку, Јелу и Мару. Синови су били ожењени а кћерка Јела удата. Имали су свако по двоје деце – пет девојчица и једног дечака предшколско-школског узраста.

Имали су релативно велику кућу на спрат у којој су живеле три породице. Баба Јованка била је веома енергична жена. Сваког јутра прва је устајала и припремала јутарњу кафу и ракију за супруга и синове. Сервирала би све то испод велике крошње липе у дворишту, на дугачки храстов сто, који је направио њен супруг. Ово гошћење трајало је кратко, јер је, како су то говорили сељаци, дан кратак, а посао велики. Први комшија био је Хрват Јозо Кљајић, који се оженио Српкињом из Живаје и имали су двоје деце. Баба Јованка сваког јутра га је позивала на кафу и ракију, а он се одазивао на позив и то је трајало годинама. Кад је 1941. формирана НДХ комшија Кљајић прикључио се усташким формацијама.

На други дан католичког Божића 1942. године падао је снег и била је велика хладноћа. Те ноћи у кући баба Јованке биле су присутне две бабине ћерке, Милка и Мара, и једна снаја, а друга је била у Липику у гостима код рођака, четворо унучади, док су трећа ћерка Јела и њене две ћерке биле у гостима код пријатеља Хрвата на прослави католичког Божића, где су и преноћиле. Супруг Стево и синови Душан и Стеван после козарачке офанзиве отерани су у Јуденлагер на Старом сајмишту, у Земуну. Тамо су убијени у августу или септембру 1942. У истом логору убијен је и мој отац Стеван Чикарић (1904).

У пола ноћи стижу запрежна коњска кола у двориште. Неколико усташа упада у кућу и све присутне из куће одводе на кречане. Тамо их чека одељење усташа, а с њима и комшија Кљајић. Ђаволски пир започиње управо комшија Кљајић, који приступа баби Јованки са „србосјеком”(специјално дизајниран нож за клање Срба) и пресеца јој врат. Све то гледају бабини унуци, ћерке и снаја. Ступају на сцену и друге усташе убијајући и остале чланове породице Јованке Чикарић Иванишевић Гогун. Другу снају усташе су убиле у Липику, где је била у гостима. А тог истог дана, само неколико сати раније, бабини унуци и Кљајићева деца санкали су се на горњем „каурском” брду.

Скоро све чланове породице Гогун (12 чланова) усташе су побиле и заклале. У животу су остали само бабина ћерка Јела и њене две ћерке, којима су пријатељи Хрвати помогли да оду у Немачку на рад.

И шта човек да каже или напише о овом злочину?

„Ниједна цивилизација никад није дозволила такву беду нити је иједно доба изнедрило такву генерацију морално посрнулих, откад је света.”

Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији