Журка на Коларцу

Сад се већ назире шта је селектор овогодишњег Бемуса желео али, нажалост, Бемусова публика то није знала, или није препознала, тако да је концерт сјајног немачког дувачког ансамбла прескочила, а нова публика којој је овај наступ посвећен – није довољно била обавештена о његовом правом садржају. Занимљиво је било видети како се током концерта прави смена: једни су отишли, јер нису добили очекивано, а бројни млади људи који су чекали испред врата Коларца пуштени су накнадно у салу, нагрнули на балкон и бурно навијали.

Необични немачки ансамбл састављен од солиста једног од најбољих европских и светских оркестара интернационалног је састава, чине га музичари из САД, Аустрије, Швајцарске и других земаља, а предводи их Шкотланђанин Боб Рос, диригент, аниматор и конферансије, који говори многе језике, а вицеве је причао чак и на српском!

Оно чиме су подигли на ноге публику могло би се дефинисати као чиста забава врхунских професионалаца, људи у позним годинама, ансамбла који чини пет трубача, затим хорна, тромбони, туба, удараљке. Сви су добили прилику да се истакну и као солисти, сви штимују савршено, не зна се да ли дишу и како узимају ваздух (да ли уопште и дишу или сами емитују звуке?), свирају између класичне и поп музике у инвентивним аранжманима, желећи да побегну од најозбиљније озбиљне музике којој су свакодневно посвећени у оркестру.

Уместо Вагнеровог „Прстена Нибелунга” за који треба недељу дана, како рече Рос, они ће Вагнера представити у неколико минута, али –сјајно, ефектно, ужарено, да га сви заволе... А то је и једини циљ.

Тешко је набројати све композиције са програма јер је њих најављивао вешти комуникатор Боб Рос. Почело је са Габријелијем, наставило се са шкотским играма, са Моцартовом „Малом ноћном музиком”, Албинонијевим „Адађом”, а онда са меланжом музике Глена Милера, теме Пинка Пантера, и популарних нумера Елтона Џона. Појавио се и „један нови комад”, како су рекли, Бетовеново клавирско делце „За Елизу”, па затим и марш из „Аиде”, фасцинантно изведени за различите групе солиста, четири трубе, дијалог труба и тромбона, а на соло туби чак и „Бумбаров лет”! Сентиментални пој соло тромбона (диригент је вадио марамицу из џепа и сви су гласно шмркали!), па дијалог две алпен хорне које су заузеле пола сцене и које наша публика до сада уживо не верујемо да је имала прилику да види и чује, завршене су салвама аплауза, „бисевима”, радошћу публике, добрим расположењем, савршенством музицирања...

Бемус је ове вечери био добра журка и забава.