Живот не признаје међе

Ниш – Није прошао незапажено потез једног Шумадинца који је недавно задивио све – купио је хектар земљишта у свом селу, уз помоћ геометра изделио га на 25 парцела од по четири ара, с намером да их дарује свакоме ко жели да на том плацу сагради породичну кућу и трајно се насели. Како је испричао, намера му је била да врати живот у своје село, а да нове комшије поштеди трошкова куповине земљишта. Посебно је нагласио да се радује дану када ће се у селу понови чути плач новорођенчади, будући да су међу будућим житељима његовог села и млади брачни парови...

И на југу и југоистоку Србије почело је оживљавање сеоских насеља, која су се последњих деценија празнила и одумирала. Најновији пример у нишком крају је село Космовац, на обронцима Суве планине, у општини Бела Паланка. Током последњих двадесетак година Космовац се помињао само по неколико не баш потпуно успешних покушаја обнове тамошњег средњовековног манастира. Ове јесени, међутим, главни ликови приче о овом селу у сиромашном делу Србије јесу девојке из Албаније, које се удају за неожењене у Космовцу и другим местима и селима на југоистоку наше земље. У почетку су, причају, национално мешовити бракови наилазили на подозрење околине, али су нови супружници временом показали да је љубав и жеља за заједничким животом јача од свега, па и од предрасуда.

Потпуно исто догађа се и у поткопаоничким селима, односно у општини Куршумлија. Последњи у низу примера је недавна женидба једног житеља села Сагоњево, који је после десетак одлазака у Албанију тамо пронашао невесту и довео је у свој завичај. Његова прича је посебна јер су родитељи Албанке из предострожности захтевали да им будући зет и финансијски гарантује да ће њихова ћерка имати бољи живот у Србији. Младожења је продао бика и тим новцем „купио” невесту. Али, нови супружници истичу да у тој „заштитној клаузули” не виде ништа спорно, нити их је такав почетак омео да живе у слози и љубави.

Дефинитивно, неки од табуа из прошлости, посебно они који се тичу вишедеценијске нетрпељивости између Срба и Албанаца, губе упориште у стварности. Чак и чињеница да су жене и девојке које долазе из Албаније муслиманске или католичке вероисповести. То више баш никоме не смета.

А све је почело 2008. године, када је основано Удружење „Нежење из Старе Рашке”. Тада је група „момака у годинама” иницирала прву акцију међуетничког брака и када је практично и започео талас српско-албанских бракова. Како је тада објашњено, у Албанији мушкарци одлазе са села у градове за бољим животом, а у селима остају неудате девојке. У Србији је пак стање супротно – неожењени мушкарци остају сами у руралним срединама, а девојке одлазе у већа места, запошљавају се, удају и тамо остају да живе…

Срећом, живот је, као и увек, пронашао равнотежу, не марећи за ружнију прошлост и предрасуде, пронашао равнотежу. На општу радост и зарад светлије будућности опустелих српских села.