Представа „Дух који хода” најбоља у Аранђеловцу

Аранђеловац – Победник 16. позоришног фестивала у граду под Букуљом, под називом „ТеатАр у нама”, јесте представа која је и затворила петодневну манифестацију „Дух који хода” (Прометејев пут) у копродукцији Српског народног позоришта из Новог Сада и Центра за развој визуелне културе, освојивши 4,93 одсто гласова публике. Мирјана Карановић добила је Специјалну награду фестивала за изузетан допринос уметности глуме, за улогу у представи „Читач” из продукције Београдског драмског позоришта и „Беоарта”, која се, према оцени публике, нашла за проценат иза првопласиране са 4,92 одсто гласова.

Већ познат двојац – Дејан Дуковски, који је написао текст, и Александар Поповски у улози режисера, овога пута приказали су шекспиролога Мару који, притиснут неправдама савременог друштва, узима ствари у своје руке и почиње да дели „правду”. Глумачки ансамбл ове породичне друштвене драме чине Ненад Пећинар, Душан Јакишић, Милорад Капор, Радоје Чупић, Игор Павловић, Јована Стипић и други.

– Ово јесте светска тема која мори цео свет, али и прича о систему који се уврежио и код нас – кредити у банкама и немогућност отплате, истеривање из некретнина, кућа, станова. Наш јунак покушава кроз машту да се избори са свим тим, али се завршава трагично као што се све такве приче и завршавају у већини случајева – прокоментарисао је Радоје Чупић.

– Представу смо први пут одиграли пре осам година и од онда се ништа није променило, заправо све је горе. Сведоци смо да појединац не може ништа против система. Може само да укаже, али уколико дигне руку на себе као што то чини главни јунак, нити је хришћанин нити ишта што би могло да оправда такав поступак. Надам се да смо добро пренели поруке које су Дуковски и Поповски послали – рекао је Ненад Пећинар, који игра главног јунака Мару.

Текст за комад „Читач”, настао према мотивима истоименог романа Бернарда Шлинка, адаптирао је Федор Шили, а режирао Борис Лијешевић, чија је представа „Употреба човека” била победник прошлогодишњег фестивала. Улоге су поверене и Марку Грабежу, Милици Зарић, Миодрагу Крстовићу, Ивану Томићу и другима, а представа се бави односом одговорности и кривице у колективној и појединачној свести и препознавању суштинског зла у времену, идеологији, друштву и човеку.

– Сваки од ликова има слојевитост и публици приказујемо јунаке током њиховог дугог животног периода. Однос између жене коју играм и младића Михаела Берга (Марко Грабеж) мера је суочавања са учињеним злочинима који лежи у процесу схватања шта се заправо догодило. Хана Шмиц, некадашња чланица СС одреда, извршавала је наредбе, а тек је кроз описмењавање схватила дубину својих поступака. Образовање, писменост, читање књига, култура и уметност оплемењују човека, чине га емпатичним – објаснила је Мирјана Карановић улогу Хане, коју је маестрално изнела.

На репертоару од 2. до 6. новембра одиграна су још три остварења, а све представе добиле су висок и приближан проценат гласова публике. Ванвременска комедија „Госпођа министарка” у продукцији Шабачког позоришта, и режији и адаптацији Оље Ђорђевић, нашла се на трећем месту са 4,87 одсто гласова. Фестивал је отворила представа „Радован Трећи” Душана Ковачевића у режији Вита Тауфера, која је оцењена са 4,61 одсто гласова. У години када се обележава пет деценија од како је Ковачевић написао ову драму, комад је после премијера у Будви, Сомбору и Брчком поново на репертоару после 30 година. Драма апсурда „Чиста кућа” Атељеа 212 имала је 4,53 одсто гласова.

Позоришни фестивал у организацији Центра за културу, а под покровитељством општине Аранђеловац, отворила је глумица Љиљана Стјепановић, која је са публиком поделила неколико мисли великана театра, подсећајући да позориште може да каже све (Анатолиј Васиљев) и да је лек за болести моралне (Стерија).

Изложба посвећена Бори Тодоровићу

Пратећи програм фестивала чинила је и изложба „Бора Тодоровић у делима Александра Поповића и Душана Ковачевића” Музеја позоришне уметности Србије. Борине улоге у делима ова два мајстора чине велики део његовог укупног глумачког опуса. Током каријере дуге више од шест деценија, код Поповића је остварио 19, а код Ковачевића 13 улога. Ово је била лепа прилика да се Аранђеловчани одуже свом суграђанину којег су од милоште звали Чвока. Добар део детињства са сестром Миром Ступицом, Бора је провео на Ђунису, некадашњем аранђеловачком језгру.

‒ Златни пресек Борине биографије јесте играње у њиховим комадима, а њихово препознавање одиграло се у Атељеу 212. Не наседајући маниру, Бора Тодоровић је увек изазивао осмех публике, рекла је на отварању Биљана Остојић, кустос и аутор изложбе.