Мислилац сократовских идеала

На Филозофском факултету у Новом Саду одржана је недавно комеморација почившем проф. др Николи Страјнићу (1945‒2023), редовном универзитетском професору, врсном песнику и истраживачу наше и светске књижевности, који је 2000. године успео да на овом факултету оформи Одсек за компаративну књижевност са теоријом, уз помоћ проф. др Миодрага Радовића и академика Зорана Константиновића.

О сјајном педагогу, истраживачу и песнику, који је објавио 30 песничких и више стручних књига, говорили су проф. др Владимир Гвозден, проф. др Миливој Алановић, проф. др Јован Попов, доцент др Стеван Брадић и др Небојша Кузмановић. Сви су били студенти и асистенти проф. др Страјнића, данас и сами педагози, док је др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине.

О почившем професору управо зато су говорили са много личних емоција и дивљења. Владимир Гвозден је истакао да је Никола Страјнић „на необичан начин комбиновао строгост предавача и радост стваралаштва, дубоко верујући у универзалност културе и у поезију као сусрет временског и надвременог”. Он је подсетио и на тужну избегличку судбину Николе Страјнића који је 1992. године, оставши без свега, а посебно без драгоцене богате библиотеке, са породицом стигао из Осијека у скромном аутомобилу и био у ситуацији да поново, у 47. години стиче и доказује професионално опредељење и универзитетску каријеру у Новом Саду. Већ коју годину касније, поред песничких књига које су освајале публику, Никола Страјнић је осмислио и реализовао серијал „Светлост поезије” на програму ТВ Нови Сад, који су у то доба пратиле хиљаде гледалаца.

Миливој Алановић је говорећи о дубокој етичности Николе Страјнића, можда највећег истраживача грчке поезије и философије на нашим просторима новијег времена, цитирао и његове речи да „свет може опстати само ако му морал и естетика одређују законе и границе”, док је Јован Попов истакао да је почивши професор „неговао сократовски идеал да мислилац располаже знањем похрањеним у глави, а не у библиотеци”.

– Када је морао да оде из Осијека, његова лична библиотека остала је у стану, а они који су упали потом у стан бацали су књиге и коментарисали „види шта четник чита”. Погађао га је највише тај губитак библиотеке, више од губитка стана и каријере – рекао је, између осталог, проф. др Јован Попов.

Стеван Брадић је подсетио да предавања професора Страјнића нису била пуко преношење чињеница, већ мали позоришни комади у којима су главне роле имали песници и песништво.

– Тако је Страјнић на нас преносио привлачну силу песништва и увек подсећао да поезија почива на надахнућу, на патосу, без формалности – рекао је Брадић и истакао његове речи о „историчном и аисторичном, временском и безвременом” у поезији, односно о томе да се све заснива на почецима хомеровског песништва чије је вредности и танчине Страјнић изучавао до краја живота.

Небојша Кузмановић је говорио о врло комплексној ренесансној личности професора Николе Страјнића, који је своју васпитну улогу на студенте остављао, не само својим речима већ и делима, животом обичног човека и хуманисте.

Професор др Никола Страјнић је рођен у Поповцу, у Барањи, 11. маја 1945. године, завршио је школу у Осијеку и студије књижевности у Загребу где је и докторирао на поезији Момчила Настасијевића. Био је универзитетски професор у Осијеку, а од 1992. године у Новом Саду где је предавао светску и упоредну књижевност. Добитник је више награда међу којима и Награде „Кочићева књига” (2009) за целокупно стваралаштво и Награде Друштва књижевника Војводине за књигу године, „Огледи о књижевности и сликарству” (2010). Био је и продекан Филозофског факултета и шеф Катедре за компаративну књижевност. Преминуо је 11. јула ове године у Сремским Карловцима, где је живео последње три деценије.