Амерички сан је уништење Русије

Амерички недељник „Њузвик” ангажовао је пре неколико дана групу угледних војних стручњака да читаоцима објасне какав ефекат би изазвало бацање једне савремене атомске бомбе на Москву или Санкт Петербург. Зашто баш на ова два града (од свих других широм планете) кад се зна да Русија никад није исказивала претензије да угрози територију САД, не наводи се. Да ли је америчка опседнутост највећом земљом на свету заиста доспела до тачке после које се војни сукоб Запада и Истока чини неизбежним?

Русија и САД све су ближе прекиду било каквих међусобних односа. Тачније, према речима портпарола Кремља Дмитрија Пескова, ти односи су тренутно – на нули. Овакво стање узроковано је пре свега упорним настојањем Америке да се, користећи структуру НАТО-а, ушанчи непосредно уз границе бивше совјетске државе, да под своје преузме и оне европске земље које никоме и ни на који начин не прете. Рат у Украјини показао се као корак који није смео да се догоди.

Јасно је да се глобална моћ Америке све убрзаније топи и тога су на западној страни Атлантика и те како свесни. Ипак, чини се претерано наивним окривити Русију за све. Остатку света такође је већ превише америчке хегемоније. Појава БРИКС-а и сличних асоцијација најбољи је доказ да је свету доста понижавања од стране тзв. Запада. Па ипак, усмереност ка Русији показује да је степен фрустрације, коју не крију у Белој кући у Вашингтону, дубоко загазио у ирационалност.

Али, вратимо се на тренутак „Њузвику”. Поменута анализа казује да би при нуклеарном удару на руску престоницу у тренутку изгинуло 311.480 људи, а још 868.860 би их било повређено. Тачно у бројку. Слична је рачуница и када је реч о Санкт Петербургу, опет с прецизним бројевима. О ефектима евентуалног руског узвратног удара на Њујорк, Чикаго или неки други град у САД стручњаци се не изјашњавају. За сваки случај, да не би узнемирили домаћу јавност. Уосталом, за њих, Америка је – непобедива.

Ова анализа врло јасно се уклапа и у методологију буквалног уништавања Палестинаца у Гази од стране Израелаца. Објективно, држава јеврејског народа је, фактички, америчка творевина и увек се тако понашала, једнако у непосредном окружењу на Блиском истоку, као и шире. О томе најбоље сведочи недавна изјава израелског министра Емихаја Елијахуа да би на Газу требало бацити атомску бомбу и ствар би била решена.

Нема сумње да време ратова још није прошло. Негде се бој води отворено, без устезања, као на Блиском истоку, у Украјини, Авганистану, Етиопији... а негде под окриљем борбе за промену власти или против нарко-банди. Како год било, свуда највише страда цивилно становништво. А управо то најмање брине зараћене стране.

Кад је реч о САД, сада је већ свима јасно да се западни џин током протеклих деценија уљуљкао у својој моћи и да није пратио дешавања на другим странама света. О томе говори и већ поменути пример „бомбардовања” Москве и Санкт Петербурга. Јер, објективно, Америци данас више прете Кина и Северна Кореја. Прети јој и Мексико са својим мигрантима. Ту су, надомак руке, спремни су за сваку евентуалност, па ипак „Њузвик” мери могућу штету од бомбардовања великих руских градова.

„Политика” је недавно писала: „Русија мора Западу, једном за свагда, да стави до знања докле сеже праг њене нуклеарне трпељивости и да покаже да је у стању да, ако затреба, делује и – превентивно”, изјавио је угледни руски професор и аналитичар Сергеј Караганов. По њему, оваква политика не би се односила само на просторе Европе са којих по Русију долази највећа претња, а актуелне су Пољска, Украјина, Шведска, Финска, већ и много даље”. Рекли бисмо – чак и до америчког простора.

Укратко, јастребова има на свим странама и спремни су јасно да искажу своје мишљење о будућности наше цивилизације. Оно што је опасно је чињеница да у земљама тзв. демократије има све мање могућности да се квалитетно контролише понашање оружаних снага и оних који их воде. Војници се претварају у политичаре, а ови су доведени у ситуацију да се више боре за лични опстанак и благостање, него за добробит народа који их је бирао. Повика на ауторитарни исток наше планете као да губи сваки значај.

Рекло би се да се у овом тренутку мало коме исплати да покрене неки нови велики рат. Али, мења се распоред снага на планети, мења се економски утицај. Свакако на штету Запада, а пре свега САД. Да ли ће то сазнање навести неодговорне да реагују по сопственом нахођењу и пошаљу носаче с нуклеарним бомбама широм света, видећемо врло брзо. Не треба ни сумњати да нас након Украјине и Газе чекају Тајван, Пољска, Молдавија, можда и Косово... Колико би живота такав расплет могао да однесе, остаје тек да се одмери.