Američki san je uništenje Rusije

Američki nedeljnik „Njuzvik” angažovao je pre nekoliko dana grupu uglednih vojnih stručnjaka da čitaocima objasne kakav efekat bi izazvalo bacanje jedne savremene atomske bombe na Moskvu ili Sankt Peterburg. Zašto baš na ova dva grada (od svih drugih širom planete) kad se zna da Rusija nikad nije iskazivala pretenzije da ugrozi teritoriju SAD, ne navodi se. Da li je američka opsednutost najvećom zemljom na svetu zaista dospela do tačke posle koje se vojni sukob Zapada i Istoka čini neizbežnim?

Rusija i SAD sve su bliže prekidu bilo kakvih međusobnih odnosa. Tačnije, prema rečima portparola Kremlja Dmitrija Peskova, ti odnosi su trenutno – na nuli. Ovakvo stanje uzrokovano je pre svega upornim nastojanjem Amerike da se, koristeći strukturu NATO-a, ušanči neposredno uz granice bivše sovjetske države, da pod svoje preuzme i one evropske zemlje koje nikome i ni na koji način ne prete. Rat u Ukrajini pokazao se kao korak koji nije smeo da se dogodi.

Jasno je da se globalna moć Amerike sve ubrzanije topi i toga su na zapadnoj strani Atlantika i te kako svesni. Ipak, čini se preterano naivnim okriviti Rusiju za sve. Ostatku sveta takođe je već previše američke hegemonije. Pojava BRIKS-a i sličnih asocijacija najbolji je dokaz da je svetu dosta ponižavanja od strane tzv. Zapada. Pa ipak, usmerenost ka Rusiji pokazuje da je stepen frustracije, koju ne kriju u Beloj kući u Vašingtonu, duboko zagazio u iracionalnost.

Ali, vratimo se na trenutak „Njuzviku”. Pomenuta analiza kazuje da bi pri nuklearnom udaru na rusku prestonicu u trenutku izginulo 311.480 ljudi, a još 868.860 bi ih bilo povređeno. Tačno u brojku. Slična je računica i kada je reč o Sankt Peterburgu, opet s preciznim brojevima. O efektima eventualnog ruskog uzvratnog udara na Njujork, Čikago ili neki drugi grad u SAD stručnjaci se ne izjašnjavaju. Za svaki slučaj, da ne bi uznemirili domaću javnost. Uostalom, za njih, Amerika je – nepobediva.

Ova analiza vrlo jasno se uklapa i u metodologiju bukvalnog uništavanja Palestinaca u Gazi od strane Izraelaca. Objektivno, država jevrejskog naroda je, faktički, američka tvorevina i uvek se tako ponašala, jednako u neposrednom okruženju na Bliskom istoku, kao i šire. O tome najbolje svedoči nedavna izjava izraelskog ministra Emihaja Elijahua da bi na Gazu trebalo baciti atomsku bombu i stvar bi bila rešena.

Nema sumnje da vreme ratova još nije prošlo. Negde se boj vodi otvoreno, bez ustezanja, kao na Bliskom istoku, u Ukrajini, Avganistanu, Etiopiji... a negde pod okriljem borbe za promenu vlasti ili protiv narko-bandi. Kako god bilo, svuda najviše strada civilno stanovništvo. A upravo to najmanje brine zaraćene strane.

Kad je reč o SAD, sada je već svima jasno da se zapadni džin tokom proteklih decenija uljuljkao u svojoj moći i da nije pratio dešavanja na drugim stranama sveta. O tome govori i već pomenuti primer „bombardovanja” Moskve i Sankt Peterburga. Jer, objektivno, Americi danas više prete Kina i Severna Koreja. Preti joj i Meksiko sa svojim migrantima. Tu su, nadomak ruke, spremni su za svaku eventualnost, pa ipak „Njuzvik” meri moguću štetu od bombardovanja velikih ruskih gradova.

„Politika” je nedavno pisala: „Rusija mora Zapadu, jednom za svagda, da stavi do znanja dokle seže prag njene nuklearne trpeljivosti i da pokaže da je u stanju da, ako zatreba, deluje i – preventivno”, izjavio je ugledni ruski profesor i analitičar Sergej Karaganov. Po njemu, ovakva politika ne bi se odnosila samo na prostore Evrope sa kojih po Rusiju dolazi najveća pretnja, a aktuelne su Poljska, Ukrajina, Švedska, Finska, već i mnogo dalje”. Rekli bismo – čak i do američkog prostora.

Ukratko, jastrebova ima na svim stranama i spremni su jasno da iskažu svoje mišljenje o budućnosti naše civilizacije. Ono što je opasno je činjenica da u zemljama tzv. demokratije ima sve manje mogućnosti da se kvalitetno kontroliše ponašanje oružanih snaga i onih koji ih vode. Vojnici se pretvaraju u političare, a ovi su dovedeni u situaciju da se više bore za lični opstanak i blagostanje, nego za dobrobit naroda koji ih je birao. Povika na autoritarni istok naše planete kao da gubi svaki značaj.

Reklo bi se da se u ovom trenutku malo kome isplati da pokrene neki novi veliki rat. Ali, menja se raspored snaga na planeti, menja se ekonomski uticaj. Svakako na štetu Zapada, a pre svega SAD. Da li će to saznanje navesti neodgovorne da reaguju po sopstvenom nahođenju i pošalju nosače s nuklearnim bombama širom sveta, videćemo vrlo brzo. Ne treba ni sumnjati da nas nakon Ukrajine i Gaze čekaju Tajvan, Poljska, Moldavija, možda i Kosovo... Koliko bi života takav rasplet mogao da odnese, ostaje tek da se odmeri.