Жене у вртлогу коцкарске страсти

Истраживање које је прошле године урадио Центар за промоцију креативности „Инспирација“ из Новог Сада указало је на забрињавајуће податке који говоре о томе да је у порасту број жена које се коцкају и своју срећу покушавају да „зараде” за столом са зеленом чојом и шпилом црвено-црних карата. У Новом Саду је 2007. године званично отворен и први казино за жене, где је мушкарцима забрањен улаз.

Према речима Дејана Станковића, руководиоца Центра, могућеје направити јасну разлику између озбиљних, тзв. патолошких коцкара и жена које се „рекреативно” забављају разним „греб-греб” листићима који им обећавају ексклузивна летовања, најновије моделе аутомобила, „кров над главом” на елитним локацијама у Београду и друге примамљиве добитке.

Међутим, стручњаци упозоравају да овакав „кампањски” вид коцкања не представља ништа мању опасност да се неприметно склизне у озбиљан карташки порок.

Живот у дуговима

„Некада сам имала све:добар посао,стан, мужа и породицу, све што је потребно за добар и квалитетан живот.Сада сам у дуговима”, гласи једна од исповести жена које су прошле кроз коцкарски пакао и остале готово на улици.

Дејан Станковић, аутор књиге „Патолошко коцкање – узроци и последице”, истиче да је последњих деценија приметан драстичан пораст жена које у почетку скромно и тихо улазе у хазардски ризик, да би за кратко време велику имовину, али и своје достојанство оставиле у неком мемљивом коцкарском подруму. Мали број њих, наглашава Станковић, јавља се за стручну помоћ коју пружају у њиховом саветовалишту. Он напомиње да свака жена има личне разлоге због којих улази у „ђавољу работу” као што је коцкање, али да се могу уочити два основна мотива. Један од главних је незадовољство породицом, послом, партнером, али као озбиљан фактор узимају се и личне предиспозиције које имају знатног утицаја на отпочињање игре у коју се лако улази, али се тешко напушта.

Центар за промоцију креативности је, с обзиром на податак да се у Србији планира отварање девет нових коцкарница, Државној лутрији Србије и „Гранд” казину упутио предлог према којем би ове фирме биле у обавези да део прихода издвајају за превенцију и борбу против ове болести зависности.

Аутор ове занимљиве књиге посебно наглашава чињеницу да је њихово истраживање показало да се 80 одсто жена, старијих од 50 година, претежно коцка „из фотеље”, гледајући телевизијске квизове, попуњавајући лото и бинго листиће, док се младе девојке чешће могу срести за неким од покер-апарата у задимљеним спортским кладионицама.

Др Вера Трбић, психијатар из Института за ментално здравље у Палмотићевој, која се дуги низ година бави лечењем различитих облика болести зависности, наглашава да су жене коцкари ретки пацијенти на овој државној клиници, где се, иначе, спроводи породични програм лечења. „У патријархалним срединама жене се сматрају стубовима породице, што је можда један од разлога њиховог избегавања државних клиника и чешћег опредељивања за приватну праксу”, сматра др Трбић и додаје да жене на тај начин верују да неће имати отворен картон и да неће бити жигосане да посећују психијатра.

Да ли под притиском таквог патријархалног модела или нечег другог, али кроз ординацију наше саговорнице прошле су само четири жене, од којих се тренутно једна налази на лечењу.

–Та жена је прескочила све коцкарске степенице и одмах кренула са рулетом, а то је самоубиство, слично хероину – каже она.

Коцкање и депресија

Према Светској здравственој организацији, коцкање је ментални поремећај навика и импулса.

– Често се може чути да се у казинима појављују жене. Није ретка појава да на таква места свраћају и естрадне звезде. Тачне податке је немогуће добити, јер су такве ствари увек интимне природе. Ипак, када је реч о спони између коцкања и депресије, може се повући делимична паралела и са женама, јер је познато да коцкање утиче на појаву депресије, којој су жене склоније него мушкарци – истиче Вера Трбић.

ПремаЗакону о играма на срећу из 2004. године, малолетницима је забрањено коцкање, али пракса указује на другачије случајеве.

– На нашој клиници забележен је „стампедо” пацијената који су адолесценти. Они на лечење ретко долазе само због коцкарске кризе, већ је углавном реч о комбинованим облицима зависности као што су алкохолизам и наркоманија – каже наша саговорница. У пракси су познати случајеви да се и ученице основних школа у коцкарницама појављују као „пратиље” својим вршњацима, подржавају их и на неки начин представљају коцкарске „навијаче”. Временом, из оваквих безазлених посета ствара се осећај зависности тако да је прелазак у статус „окорелог” играча, који губи осећај за реалност, неминован.

Како препознати патолошког коцкара, питамо др Трбић.

– Основна карактеристикаличности је нарцизам, као и различити анксиозни поремећаји и депресија. Суштина је да коцкаривременом почињу слабије да комуницирају и да се све више дистанцирају од околине. Патолошки коцкари не могу да „закоче” и престану да играју за разлику од „забавних” који неретко сами одреде суму новца коју планирају да потроше и не иду даље од тога. Ова појава углавном је карактеристична за коцкаре у западним земљама, који су „штедљиви” чак и када је реч о овој врсти страсти – закључује др Вера Трбић.