Срећни заједно

Од нашег специјалног извештача
Пусан, 7. октобра – У главном такмичарском програму 13. Пусан фестивала од 14 понуђених филмова, чак седам завређују прилично високе оцене, па селекторима ваља упутити искрене честитке. Захваљујући њиховом избору стекао се утисак да је млади азијски филм свежији, ангажованији и живљи него икад, и као такав све „опаснији” по европске и америчке конкуренте.

Од свега виђеног, по квалитету предњачи „Џеленур” кинеског редитеља Је Жаоа, лирски филм који осликава дубоки осећај жаљења за свим вредностима што нестају како се времена мењају. Жао на најсуптилнији начин, кроз причу о односу старог машиновође Жу Јуксијанга и његовог младог помоћника Ли Жингжонга, кога попут каквог залудног сина прати у стопу, говори о некада великом руднику каменог угља Џеленур који је пред гашењем, о положају радничке класе која ће остати без посла и о хиљадама вагона што ускоро неће превозити ништа, ни људе ни руду. Најснажнији приповедач у овом синематичном, поетско-реалистичком филму је камера (сниматељ Ји Жанг).

 Меланхолична тајландска мелодрама „Тренутак у јуну” сценаристе и редитеља О Натопана, у најкраћем се може описати као чудесна мешавина филмова „У расположењу за љубав” и „Срећни заједно” Вонга Карваија, с тим што је радња смештена у Бангкок. Прелепо компонован, топао, сниман у загушеним тоновима боја, уз софистицирану глуму и звуке класичног чела, Натопанов филм у елегантном ритму и кроз структуру триптиха, указује на поетско суочавање света љубавника и филозофију љубави. Импресивно преплитање филма и позоришне сцене, са четири лика чији је идентитет права мистерија све до финала када се спознаје да они, не само што су међусобно повезани, већ представљају и алтер его један другом.

 И минималистички ирански филм „Светлост у магли” Панахбаркода Резе осваја својом поетичношћу и директном асоцијацијом на филм „Мајка и син” руског редитеља Александра Сокурова, с тим што се ова суптилна иранска прича односи на релацију отац-ћерка. Филм се фокусира на свакодневицу сеоске девојке Ране, која са остарелим оцем живи у осами магловитих планинских предела, узалудно чекајући да се из рата врати њен љубљени човек. Синематичношћу, темом о потрази за идентитетом и личним и националним и сексуалним, али и о загађењу природе и људских душа, интригира и јужнокорејски филм „Земља страшила” Роха Гјеон Таја, у којем се аутор пита како се уклопити у савремени свет ако си жена, мушкарац и Корејац. Ритмични и комични казахстански филм „Метеж” Сабика Курманбекова и Канимбека Касимбекова, поставља слична питања, али их усмерава у правцу живахних стараца-пензионера, који никако да се примире и престану свакодневно да обављају свеколике дужности.

За разлику од оптимистичких тонова у казахстанском филму, индонежански филм „Слепа свиња која жели да лети”, упркос повременим хуморним узлетима, прилично је депресивна слика стања етничке мањине Кинеза у Индонезији, чији припадници не би да су Кинези, али не могу бити ни Индонежани јер су неспособни да се у потпуности интегришу у друштво. Филм је фрагментарне структуре и сваки фрагмент описује колективну подсвест и унутрашњи немир, уз вешто избегавање евентуалних „политичких некоректности”.