Изборно бијенале

Када бисмо замислили, а није тешко, да се уместо парламентарних избора за месец дана одржава музички бијенале, много лакше бисмо могли да се оријентишемо у заглушујућем вишегласју које нас тренутно окружује.

Представимо у том циљу и по реду пријављивања такмичаре који управо имају тонске пробе за децембарски наступ.

Први на листи је познати солиста у пратњи неколико пратећих вокала. Он ће се представити извођењем популарних арија са којима је већ више пута побеђивао на сличним такмичењима освојивши срца публике.

Дует Пача и Далма наступа извођењем композиција које су недавно и ексклузивно за њих компоновали Бетовен и Шопен. Очекује се да ће их они овога пута певати пиано. Не пијано, већ тихо, у пола гласа, чувајући се за завршну каденцу у којој би, како се надају, по ко зна који пут до изражаја могао да дође Пачин раскошни глас који покрива невероватних седам октава.

Један стари контрабас који је давно изгубио добар глас представиће се песмом „Има један кућерак у Срему”.

Камерни оркестар Старозаветне двери увежбава сплет најлепших косовско-метохијских песама И игара. Одвојено од њих, наступиће шансоњер који своју наду у успех заснива на вери у ретро укус млађих генерација. Он ће се представити песмом „Видовдан”, али на француском језику.

Мађарске игре ћемо, нажалост, овога пута слушати без прве виолине. Оркестар је преузео млади цимбалиста за кога се верује да ће ово класично дело извести с наслеђеним надахнућем и за исти грош.

Хор бриселских дечака и девојчица окупљен само за ову прилику, чине бивши рокери и рокерке, панкери и панкерке, нарикачи и нарикаче, те поп певачи и исте такве певачице. Очекује се да ће централно место у њиховом наступу заузети стари хит – „Уааа Вууу”. Како стара песма звучи у новом аранжману публика је премијерно већ могла чути на ТВ Дарк и ТВ Унхаппy.

Очекује се да ће се, осим до сада пријављених, на бијеналу појавити и један тужни улични верглаш коме је било лакше да уједини све нације овог света него своју партију, као и два дувача који сада дувају у исту тикву, мада је један од њих некада био прва труба „Егзита”.

Публика ће на крају, по обичају, имати прилику да чује и складбу „Љепа наша”, као и неколико шаргијаша који свирају различите мелодије. Највећу новост овогодишњег бијенала представљају ВИС Стручњаци ‒ подржани од познатих и надалеко чувених антислухиста. Они ће ‒ сви заједно, публици представити свој психоделични опус. Мада се од певања леба неће најести, стручњаци верују да би након лустрације свих осталих такмичара на следећем бијеналу, које би по њиховом рачуну требало да се одржи 6. октобра 2000. године, могли најзад да тријумфују.

На радост многих, ове године нећемо чути тамбурашки оркестар из Новог Сада, који није успео да прикупи потписе осам тамбураша, па ће они који желе да чују врцаве бећарце њиховог барда морати на тамбурица фест у Дероње или код Марића у јутарњи.

Оваква какофонија, у којој се истиче једино соло баритон, тешко да ће изнедрити симфонију за чије је извођење ипак потребан симфонијски оркестар који Србија, заправо, никада није ни имала. Да ствар буде тежа потребна су јој бар два таква и макар један биг бенд како би могла да се појави на „Евровизији”.

Окупљање таквог оркестра и извођење симфоније, као што је познато, отежавају апокалиптични звуци шоте који, као индијански там-там, одјекују из срца Србије и одзвањају простором у коме се одржава бијенале подстичући ионако заглушујућу какофонију.

Држећи до своје традиције, Срби у све већем броју сматрају, међутим, да на „Евровизију” и не треба ићи све док се не промене правила и док се у Музикферајну, миланској Скали и Берлинској филхармонији не дозову памети и не допусте извођење гламочког глувог кола, а после коме како драго.

Тако ствари изгледају на сцени, а иза ње за комплетан угођај брину тон мајстори, расветљивачи и наравно продуценти. Међу потоњима се посебно истичу медијски шолак Кулак и црвени буржуј, а однедавно и властелин Митар од Дедиња, који ће и ово бијенале искористи да маси представи музичку елиту, а себи подигне још један храм, само мало већи од оног светосавског на Врачару.

И ове године највећу пажњу публике ће привући извођења на јавној сцени. Мада је бина офуцана, а кулисе потргане јер је ту сцену, има томе готово десет лета, под своје узео кум Анкл Фестера, традиција и шарм старе даме, која сада већ опасно заудара, ипак чине своје и сва је прилика да ће одолети и овој медијској хунти.

Као што нема сајма књига без пљескавица, тако нема ни музичког бијенала без публике. Мада, као што је говорио друг Марко, публика није ни потребна ако је бијенале добро организовано, ипак је посећеност важна. Без публике бијенала губе смисао. Међутим, публика жели симфонију а не какофонију.

Они који желе да подстицањем какофоније заглуше најачи глас, не разумеју да публика не жели буку и ларму. Ако нема симфоније радије ће слушати запевање уз гусле него хор амбициозних и недозрелих медиокритета.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa