Раковића се нико није сетио

Крагујевац – Сећање у Срба не траје дуго. У данима славља важан је само „актуелни тренутак”. Тада се медаљама и лентама ките лидери у напону снаге, представници народа на врхунцу политичке моћи. Заборављају се претече и родоначелници. Они, обично, остану у запећку свести булументе омамљене пријатним шумом шампањца, без шансе да их се неко сети, да им бар име буде споменуто.

„Фијат” је поново на брдовитом Балкану, у Крагујевцу, граду у којем су пре више од пола века постављени темељи српске индустрије аутомобила. Њих је градио само један човек, први и једини прави директор „Заставе” Првослав Раковић. „Луд човек; луда замисао”, говорили су многи, док је он, далеко од очију „великог брата” смештеног у тајним одајама КПЈ, зидао „чудо од фабрике” на ледини званој Абисинија.

Брозу је слао извештаје о градњи скромне фабрике са капацитетом од неколико хиљада возила, а усред крагујевачке варошице ницали су погони за производњу око 30.000 аутомобила годишње. Давне 1954. потписан је уговор са „Фијатом” о куповини лиценце, а годину дана касније у „Застави” се родио „фијат 750”, из милоште назван „фића”, најпопуларнији ауто на простору бивше Југославије.

Раковић је „ударио лоптицу” која се котрљала готово пуних шездесет година, све до 29. септембра 2008, када је држава Србија потписала нови уговор са „Фијатом”. Међутим, тог дана, на свечаној конференцији за штампу, у свечаном салону града нико се није сетио творца прве српске фабрике аутомобила. Говорници су покупили почасти; градитељ је заборављен.

За Раковићев подухват нису знали ни челници тадашње Комунистичке партије. У Торино је 1959. године отишао сам; са челницима „Фијата” и италијанске владе преговарао је пуних 47 дана, а у Крагујевац се вратио са кредитом од 30 милиона долара, за пет милиона долара већим него што је држава тражила од западних земаља. Броз и КПЈ за то су сазнали када је све било готово. Раковића више нико није могао да спута, а у „Застави” су убрзо направљени планови за „стојадин” и друге моделе.

„Био сам строг али правичан. А знате ли зашто? Зато што сам, баш као и моји сарадници, радио послове у које сам истински веровао. И што сам био убеђен да се само радом, редом и дисциплином може постићи планирани резултат. Може успети само онај ко верује. Мало ко од нас је у то време видео аутомобил, а дошло је време да га производимо. Шта би било да сам ја, као генерални директор, почео да сумњам у позитиван исход. Не, ја сам веровао. Гледао сам напред. Предњачио сам у раду и одрицањима”, рекао је Раковић у интервјуу за „Заставин” инфо-сервис.

Иако је подухват изградње фабрике аутомобила „у земљи сељака” био један од многих комунистичких пројеката тог доба, са намером да се земља индустријализује „по кључу”, Раковићева визија развоја била је далеко испред времена. У његово време, српска аутомобилска индустрија била је испред јапанске, у нивоу са развојним пројектима највећих европских произвођача аутомобила.

„И онда смо знали, пратећи кретања у светској ауто-индустрији, да не можемо у даљи развој сами, односно да ће малим и средњим предузећима бити тешко да се одрже на светској пијаци, без ослањања на неку од угледних ауто-компанија, али исто тако и без освежавања производње новим моделима аутомобила. Зато смо деловали у три правца: проширење капацитета, увођење новог модела и повезивање са иностраним партнером. Тај инострани партнер био је наравно „Фијат”, навео је Раковић у поменутом интервјуу.

Ових дана, међутим, за Раковића се није нашло места у изјавама слављеника. Сви су били заслужни и почаствовани, само не онај ко је поставио темеље и први довео „Фијат” у Крагујевац. Он је, тако, по други пут заборављен, пошто је почетком седамдесетих година напустио град без велике помпе. Био је скромни визионар, без потребе да велича свој труд, за разлику од оних који су га отерали у анонимност.

Преминуо је трећег јула 2003. године, а да је мало који медиј објавио вест о смрти највећег српског менаџера.