Синдром хроничног умора онеспособљава људе да нормално функционишу

Пандемија ковида 19 изазвала је озбиљан утицај на глобално друштво, а пре свега на психо-физичко здравље људи. Иако су већ добро познати разорни акутни ефекти короне, недавно се интересовање светских истраживачких тимова окренуло ка хроничним последицама ове болести, где је доказано да 87 одсто пацијената који су имали корону, настављају да имају најмање један симптом два месеца након почетка болести, док њих 30 одсто показује симптоме чак шест месеци након инфекције.

Зато ће многе дилеме из ове области бити разјашњене данас на Институту за кардиоваскуларне болести ,,Дедиње”, где ће бити одржан Први интернационални симпозијум о постковид синдрому и синдрому хроничног умора.

Др Тимон Зупанц из Словеније ће, овом приликом, говорити о методолошким аспектима дијагностике и лечења синдрома хроничног умора, проф. др Миломир Милановић са Војномедицинске академије ће се осврнути на инфектолошки аспект овог синдрома, док ће проф. др Небојша Тасић, начелник Центра за едукацију и превенцију кардиоваскуларних болести Института ,,Дедиње”, одржати предавање које се тиче поремећаја регулације притиска пацијената са постковид синдромом.

Проф. др Бранислав Миловановић, председник Удружења за неурокардиологију Србије и шеф Неурокардиолошке лабораторије Института ,,Дедиње”, наглашава да као што смо раније имали епидемију короне, сада имамо епидемију постковид синдрома, који прати и огроман број пацијената у Србији, Европи и целом свету.

‒ Мијалгични енцефаломијелитис, односно синдром хроничног умора, веома је сложена и онеспособљавајућа мултисистемска хронична болест која погађа милионе људи широм света, али је још увек у великој мери непознат, како широј јавности, тако и великом броју медицинских стручњака. Болест је, због неадекватних и застарелих смерница за дијагностику и лечење, некада била дефинисана само као упорни и исцрпљујући замор непознатог порекла, док се дијагноза заснивала на искључивању других могућих узрока умора, често занемарујући значај других симптома. Једина дијагностичка метода која може да укаже на органске промене код синдрома хроничног умора, где можемо да докажемо његово постојање је, управо, неурокардиолошко тестирање, односно тестирање функције аутономног нервног система – истиче др Миловановић.

Тим Лабораторије за испитивање аутономног нервног система, основан на Институту ,,Дедиње”, веома је успешан у томе. Успели су да издвоје три групе пацијената са поствирусним синдромом, који је подтип постковид синдрома. У првој групи су пацијенти са симптомима који трају дуже од шест месеци, али без развијених критеријума хроничног умора. У другу групу спадају они пацијенти који су развили компликације ‒ инфаркт, мождани удар, тромбозу, док трећој групи припадају они код којих се већ развио синдром хроничног умора, а таквих је десет до тридесет одсто, објашњава проф. Миловановић и истиче да постоје четири степена болести.

‒ Кад је пацијент у првом, оном упозоравајућем степену болести, он нема енергије за свакодневне активности. У другом степену болести, пацијенти напуштају школу и посао, већ у трећем немају снаге ни за излазак из куће, док се четврта група везује за постељу – наводи др Миловановић.

Суорганизатори овог значајног скупа биће Удружење пацијената са синдромом хроничног умора, Удружење за неурокардиологију Србије и Удружење центра за хипертензију, превенцију инфаркта и шлога – HISPA, уз велику подршку Светске здравствене организације.