Слободан лет у падобранском тунелу

Осећате се као на концерту групе АЦ/ДЦ у захукталом возу који јури пуном брзином. И уместо низбрдо, ви ходате по облацима невидљивом путањом. Градите је сваком, продуженом падобранском секундом, магичним нитима. И у овоме нема ничег лажног, нити преувеличаног, јер вам исту бајковиту причу могу описати сви – малишани, искусни падобранци и старије особе. Овако доживљај најновијег подвига описује Горан Тодоровић Фаца. Он је прва особа са инвалидитетом из Србије која је летела у падобранском тунелу.

Падобрански тунел у којем је био налази се у Словенији, тачније у месту Логатец.

Осмишљен је да помогне да полазници падобранског курса или већ искусни падобранци лакше и брже постигну виши ниво. Како Тодоровић каже за „Политику” – „падобрански тунел” је магија.

„Битка коју водим је важна, но за исту треба челична воља и стрпљење. Ниједан пут, када кажем „пут” мислим на онај којим се ређе иде, није лак. Носи последице у себи, али уједно руши границе у умовима људи. Након краћег брифинга, сусрет очи у очи са ваздушном немани – тунелом. Да би приближили осећај и контролисали наилазећи адреналин особа које улазе, инструктори кроз стаклени отвор пуштају воду. Капи се том приликом распршују образујући нестваран призор кише која лебди ка врху”, објашњава Тодоровић.

Затим следи видео-запис, опремање и улазак у тунел.

„С обзиром на то да сам лице са инвалидитетом, без контроле доњих екстремитета, на ногама, коленима, ставили су ми механичке наставке, штитнике са шипкама, фиксирајући неконтролисане покрете ногу. Са мном су у тунел ушла два искусна инструктора. Пратили су ме, помагали и визуелно, рукама понављајући већ познате детаље којих је требало да се придржавам да би лет био успешан”, прича нам Тодоровић.

За разлику од самог скока из ваздухоплова, по питању „слободног пада”, наводи Тодоровић, у тунелу лет траје много дуже, и у њему су један или двојица инструктора. Први, такве врсте, направљен је у Канади давне 1972.

„Осећај лета када ногама не додирујеш тло, бестежинско стање слободе, не упоређујеш са висином већ дужином трајања. Свака секунда значи, гради мост преко вечности – 60, 120 секунди… Песак времена који цури претвараш у дан и ноћ који се непрестано преплићу. Најприближнији опис. Јер те то враћа у прошле дане. Захукталу енергију проналазим у сваком трептају ока”, дочарава Тодоровић. 

На питање како се одлучио да се упусти и у ову авантуру каже да му се радећи на идеји новог рекорда указала прилика да проба нешто другачије.

„Свака магија може се гледати кроз призму различитих снова, као и сама љубав. Можеш је описати на хиљаде различитих начина. Јер она као и сан, то јесте. Зато што љубав као и сањари, никада не умире”, поетичан је Тодоровић у жељи да нам што веродостојније опише своје искуство.

Како каже, свако може да проба лет у тунелу, а најинтересантније је да то могу и деца старија од четири године. „Прелепо је гледати децу док улазе, лете, поигравају се и напуштају исти насмејаног лица, препуног срца. Видели смо и старије особе које се препуштају овој авантури без страха. Јер исти је део света чаролије, не само нас падобранаца. Дакле, свако ко је спреман да направи искорак у празно, препусти се осећају слободе може и треба да проба тунел. Иако изгледа лако, живот је на нашу жалост доказао да нису сви спремни да га живе. Затворени, оковани проблемима људи се неретко препуштају стихији. Што је врло опасно и гура нас ка амбису”, провлачи Тодоровић своју животну филозофију док говори о искуству у падобранском тунелу.

Наводи да огромну захвалност за остварени сан у Словенији дугује Урошу, главном инструктору у падобранском тунелу, Јану Пернику и Неји Мрак, помоћним инструкторима, Звонку Момирском, Влади Краљевићу и Ирени Авбељ, петнаестоструком прваку света у падобранству.

„Они су били мој мач и штит на дугом путовању пуном непознаница”, нагласио је Тодоровић.

Горан Тодоровић звани Фаца, како га сви ословљавају, бивши је припадник 63. падобранске бригаде Војске Србије. Фатални пад са 1.200 метара надморске висине, брзина удара у земљу од 120 километара на час 18. децембра 2003., поломљена ребра, четири пршљена, застој срца, 120 дана само под инфузијама, очи у очи са смрћу, и борба која након тога следи, каже Тодоровић – говоре сами за себе. Везан од тада за инвалидска колица и оштећеног слуха, постигао је два Гинисова и светска рекорда – скокови у тандему са преко 8.000 метара надморске висине, где је, како је објаснио, и зона смрти. Скакао је у тандему из балона у Словенији изнад места Бохинска Бела. На леђима, како наводи, дивова Горске службе спасавања Србије, Горске решавалне звезе Словеније, Војске Словеније изнесен је на врх Триглава. Ронио је као прво инвалидно лице из Србије у Кастровом мору и имао сусрет са морским псом. У његовим авантурама су и зиплајн у Словенији изнад места Бовец, и недавно, прошле године, спуст низ најдужи зиплајн у Европи, у Хрватској, у месту Врховине интересантног назива – „Пази медо”.

„Без обзира на тежину живота, борба за сурову стварност се наставља. Поносан... превише груба и тешка реч. Назвао бих то битком за трећу димензију, јер целог живота се борим да сан претопим у јаву”, закључује Тодоровић.