Чесме Врањанаца Кеке и Драгана

Вишеслојни феномен чесми (и воде) у српском народу и врањском крају има посебан значај и специфичну симболику. Како људи из самог Врања и Пчињског округа, тако и вишегенерацијска врањска дијаспора у Београду, неговали су ту исконску традицију поштовања задовољења универзалне потребе људи за водом. Њено довођење надохват руке, у чесме, сматрало се подвигом. Подизање чесме може се схватити као чин уважавања људског достојанства без икаквих предубеђења и предрасуда и гест доброчинстава и задужбинарства. Наизглед скромног, али у суштини за многе жедне (најјачи нагон људи) драгоценог и значајног. Најширу изворну значајност чесми посвећују и овековечују разноврсни пригодни мотиви, пре свега уметнички, естетски, емотивни и литерарни.

Од више могућих примера узорног деловања у схватању значаја феномена чесама, могу се издвојити два која потичу од два Врањанца.

Први потиче од релативно мање (медијски) познатог Врањанца – Војислава Стојковића Кеке. Он и његова сестра Вера из Големог Села, код Врања, подигли су на пијаци Зелени венац у Београду прикладну чесму.

На фотографији коју прилажем види се понос дошљака из Врања у Београд. Одсликава се лик човека домаћина који је успео у Београду и који је хтео и могао да захвали својим купцима на Зеленом венцу. Такође и да угаси жеђ свима који су ту долазили, или су само пролазили улицом Народног фронта, потом Краљице Наталије. Чесма и сада ради – жубори као да збори о доброчинитељима Кеки и Вери.

Међутим, добар утисак квари што су вандали, из само њима знаних разлога, безочно заружили ову чесму, нешто племенито и лепо. Упркос томе, нису могли, нити ће моћи да потру и обезвреде доброчинство. Зато и остаје похвала садашње генерације, не само Врањанаца, Кеки и његовој сестри Вери. Људима који нису жалили ни пара, ни времена, ни труда да се као житељи Београда захвале и одуже.

Уз разложно признање Кеки Стојковићу иде молба надлежним службама општине и града да се, уз врло пожељну помоћ свих савесних грађана, све учини да се бестидност и рушилаштво, попут оних видљивих на поменутој чесми, промптно отклањају, а виновници откривају и кажњавају.

Други пример за заслужену похвалу тиче се Драгана Стојановића, такође Врањанца. Овај познати прерано преминули (1953–2021) новинар, уредник, телевизијски посленик свестраних интересовања и изузетних референци урадио је монографију „Текла чесма и песма” Ово мало ремек-дело (фотографије, цртежи, песме, историјат итд.) задивило је многе. Оно драгог Драгана на неки посебан, елегантан начин (уз сва његова професионална достигнућа) овековечује. Монографија, између осталог, упућује на неговање и вредновање традиције која се може пронаћи и у чесмама и многоструким доживљавањима истих. То подразумева и бригу и општу културу од најпрактичнијих детаља до најширих схватања и доживљавања: воде, чесама и песама као симбола људи и живота.

Удружење Врањанаца у Београду „Жуто цвеће”, чији је Драган био врло активан члан и доприносио му с доста идеја, обележило би ове године с њим његов 70. рођендан. Нажалост, остају само сета и асоцијативни рефлекс на врлог Гагија кад се помену чесме и песме. Као и много тога доброг од Драгана, човека, професионалца, Врањанца.

Врлине се не губе, нити бледе позитивна сећања и поносно се каже, као и Кеки: „Хвала велико.” И још се дода, јужњачки акцентовано: „Хвала поголемо, вама двојици, од Врањанци завичајци.”

Слободан Стојановић,
Врањанац у Београду већ неколико деценија