Болни Ле Клезиов роман

Специјално за „Политику”
Париз – И ове су јесени излози у Паризу препуни књига из најновије продукције. У периоду од краја августа до средине октобра, издавачи су најавили чак 676 нових романа од којих је готово пет стотина француских.

Већ је шеста сезонакако се у погон ставља иста машинерија оних чији је занат да читају и воле књиге, водедо њих и саветују. Машинерију сачињавају специјализоване екипе књижара из ланаца великих дистрибуција као Вирџин Мегастор или Фире ди Нор, удружени са новинарима часописа „Лир”. Њихов циљ је да направе сужену селекцију од тридесетак књига, у којој би требало да се нађе оно што је уметнички најуверљивије у том тренутку. Један од путоказа без којег би се напор обичних читалаца, па и људи којима је књижевност посао, сводио на утапање у бескрајном мору наслова. Рад почиње већ у мају са доласком првих рукописа. „Свесни смо, наравно, да немамо времена да прочитамо све књиге јесење продукције”, наглашава Мод Пионика, један од одговорних стручњака за овогодишњу селекцију, и доаје: „Оно што нам омогућава да антиципирамо успех који је на помолу јесте врхунско познавање посла којим се бавимо!”

Да би се видео наставак великог књижевног спектакла остаје само да се сачека. „Велика награда за роман Француске академије” додељује се 30. октобра, „Фемина”, 3. новембра, „Медисис”, 5, а „Гонкур” и „Ренодо”, 18. новембра.

На челу готово свих листа ове године налази се нови роман Оливјеа Ролена „Ловац на тигрове”, прича о невероватним авантурама сликара Едуара Манеа и једног од његових модела. Несвакидашњим литерарним квалитетима, књижевном слободом и оригиналношћу издвојио се најмлађи аутор ове године, двадесет шестогодишњи Жан Батист Дел Амо и његово „Учење раскалашности”. Фасцинантан црни роман, чија се радња одвија у Паризу 1760. године, користи тему друштвеног успона (на све могуће начине, па и путем секса) младог скоројевића из провинције, без пребијене паре у џепу. Врло далеко од сурове, али оптимистичне Балзакове визије сличне теме. Књига, попут Зискиндовог „Парфема”, врло дуго сећа читаоце на разноврсне олфактивне сензације.

У прошли петак одјекнула је најновија вест да је један од највећих француских писаца, Жан Мари Густав Ле Клезио озбиљан кандидат за овогодишњу Нобелову награду која ће бити саопштена у четвртак, 9. октобра. Вест није „процурила” из Нобеловог комитета који има репутацију да је непробојан већ је лансирана на ступцима најугледнијег шведског дневног листа и емисији Радио Стокхолма. Новинари ових медија своје претпоставке базирају на уверењу да су Комитету посебно драги управо такви писци великог срца и несебични, који знају да свог читаоца узму за руку и поведу на пут по читавом свету. Ле Клезио је управо објавио роман „Тужбалица о глади”, инспирисан догађајима из живота своје мајке, Етел Брен, између 1930. и 1940. године. У овом од својих најпотреснијих романа, Ле Клезио одаје почаст мајци којој је материјална пропаст њене породице и глад и беда коју је упознала доделила улогу трагичне јунакиње.

Добитник Гонкурове награде 2004. године за роман „Сунце породице Скорта” (објавила београдска „Паидеја”, 2005), Лоран Годе се својим последњим, петим романом, поново сврстао међу десет најуспешнијих ове јесени. „Врата пакла” најинтимнији и најмрачнији од Годеових текстова враћа се на мит о Орфеју позивајући се на нити које упркос смрти нераскидиво везују родитеље и децу. Залутали метак у пуцњави пред школом погодио је Пепеа, шестогодишњег дечака. Болом уништена дечакова мајка, Ђулијана, оставиће мужу две могућности: да јој дарује крв убице или да јој врати сина...

Да нема велике разлике између добијене трке и успешног романа показао је Жан Ешноз враћајући се на живот једног од легендарних имена атлетике, чешког маратонца, Емила Затопека. Иако га занима судбина спортисте и човека којега је историја запамтила као појам брзине и истрајности, Ешноз није Затопеков биограф. Настојао је једино да се превише не удаљи од „стварности једног времена”. У роману „Трчати”, и поглавља се, попут ритма маратончевог дисања, убрзавају и успоравају.

Читаоцима већ добро познат по романима „Кабулске ласте” (објавила „Фабрика књига” из Београда, 2004) и „Атентат”, писац алжирског порекла под псеудонимом Јасмина Кадра, напушта вруће теме актуелних збивања каквима се до сада бавио и у свом најновијем литерарном чеду, „Оно што дан дугује ноћи”, покреће питања двоструког идентитета. Прича новог Кадриног романа исприповедана је кроз судбину једног од јунака болно разапетог између две љубави, према свом алжирском пореклу и према модерној европској култури. Жан-Пол Дибоа у роману „Разумно усклађивање” приказује, уз покоју ноту песимизма, породицу у пуној кризи односа након смрти свог члана. Тек што је преминуо, покојник је предао у наслеђе протагонистима ове приче црту свога карактера коју су код њега највише мрзели: себичност. Матијас Енар у роману „Зона” евоцира ратове који без престанка потресају медитерански регион и трагове које су за собом оставили на географском простору између Бејрута, Загреба, Јерусалима, Газе, Београда, Трста, Дамаска и Истанбула. Његов наратор, Франсис Мирковић, прогоњен је фантомима са ратишта у Босни, исцрпљен несаницом, алкохолом и дрогама: „Историја је прича о дивљим зверима, књига са вуковима на свакој страници”.

Мирјана Уакнин

-------------------------------------------------

Пиштало за награду „Фемина”

Међу предлозима за књижевну награду „Фемина”, у групи страних романа, налазе се Владимир Пиштало са романом „Миленијум у Београду” и „Министарство боли” Дубравке Угрешић. Једна занимљивост посебно привлачи пажњу. Освежење сезоне, Саша Станишић, има велики публицитет и симпатије. Овај младић, рођен 1978. у Вишеграду, од почетка деведесетих живи у Немачкој где је и написао – на немачком језику – свој први роман, „Војник и грамофон”. Станишић, неуморни приповедач, кроз сузе и љутњу казује своју неизлечиву носталгију у земљи у којој никада није нашао право место. Он приповеда благо свога детињства у Босни пре рата, дечје игре, мирисе и боје, шале о суседима и како му је деда Славко поклонио мађионичарски шешир када му је обећао да са причом никад неће престати.