Од сна до јаве за само три године

Још увек је тешко да се поверује да је Србија европски првак у шаху. Деценијама је прича о „повратку на стазе старе славе” 1950-80. деловала као носталгични мотивациони говор без правог пута. Много се тога променило за протекле четири деценије – код нас нагоре, а широм света набоље – да би се поверовало да Србија може поново да осваја медаље у области која је упливом рачунара остала доступна само стопостотним посвећеницима и њиховим скупоценим тимовима.

Ко чува и поштује славну традицију, чува и наду у њено чудесно васкрснуће. И управо такво чудо се догодило ових дана у Будви, али никако без разлога. После деценија таворења шаховске организације, унутрашњих трвења и спољних дугова, пре три године су се појавили нови људи у Шаховском савезу Србије, постављајући пред себе наизглед недостижне циљеве. Враћени су сви дугови, заслужена подршка државе и започети амбициозни пројекти, један за другим.

Из радничких мензи турнири су се вратили у велике сале, а велемајстори у свечана одела. Први пут је уложено у програм подршке младима; на највећој сцени Светског купа и европских шампионата – уместо на локалним брзопотезним турнирима за џепарац – заблистали су редом Велимир Ивић, Александар Инђић, Теодора Ињац, Лука Будисављевић ...

И баш у тренутку када су планови ШСС почели да премашују буџете, стигла је права награда за пожртвовање и снове новог тима Шаховског савеза Србије, на челу са председником Драганом Лазићем и генералним секретаром Небојшом Баралићем. У Будви су добили једино што им је недостајало за даље кораке: медаљу сениорског тима.

И то, какву медаљу! Прво европско злато у целокупној славној историји српског и југословенског шаха. У години када је свечано обележен 75. рођендан ШСС, са скривеном надом да ће се медаља некако појавити у ближој будућности, изнебуха је освојено управо најсјајније одличје, тек друго екипно злато целе некадашње Југославије, после оног олимпијског из Дубровника, давне 1950.

Мора се одмах рећи оно што жуља заједљиве: репрезентацију Србије су ове године драстично појачала двојица руских велемајстора: Алексеј Сарана (2.669) и Александар Претке (2.661). Ми и им нисмо нудили било какве услове, сами су изабрали нашу земљу и тиме похвалили статус шаха у њој.

Нема ту ничег што би умањило успех и наше задовољство. Напротив, ако остали деценијама користе услуге шахиста из бившег СССР, зашто не бисмо и ми? За Немачку је играо Александар Донченко (2.664), за Енглеску Никита Витјугов (2.712), за Словенију Владимир Федосејев (2.675) ...

Само што се није свакоуклопио у нову средину. Румунија је привукла мађарског велемајстора са нашим држављанством Рихарда Рапорта (2.748) и Украјинца Кирила Шевченка (2.665), али је са позиције другог фаворита завршила на осмом месту. Енглези су били четврти по рангу, изгубили од Србије у претпоследњем колу и пали на шесто место, Словенија је са 19. стартне позиције пала на 26. Узгред, Норвешка је са најсјајнијом звездом Магнусом Карлсеном тек 13.

Александар Претке и Алексеј Сарана су се уклопили као да смо их ми бирали и надмашили су себе. Претке је био прави предводник, а једини пораз је доживео у последњем колу, зато што је ризиковао јер се нужна победа над Грцима још није назирала. Сарана је освојио златну медаљу за резултат на другој табли и сада је једини шахиста у историји који је у истој години постао појединачни и екипни европски првак. Њихов важнији утицај на екипу био је друге врсте, али та тема заслужује посебан осврт.

Тим Србије је и са два појачања био тек десети по рејтингу, далеко најслабији међу освајачима медаља, а играо је све боље што су мечеви бивали важнији, као што чини Новак Ђоковић. Александар Инђић је преокренуо меч са Грцима, Роберт Маркуш је био чврст као стена и освојио бронзану медаљу за резултат на четвртој табли, а Веља Ивић је – после две године стагнације и назадовања – био човек одлуке у последња два кола, са златном медаљом за најбољу резерву.

И нису само играчи заслужни. Још у августу им је обезбеђен најбољи смештај у у близини турнирске сале, а на лицу места имали су сталну подршку водећих људи из Савеза, као и целокупног женског тима, чији су резултати расли у тој атмосфери новостеченог поноса. Велемајстор Милош Перуновић, дојучерашњи репрезентативац, имао је улогу тренера, а већ искусни селектор Миодраг Перуновић је не само ширио свој безгранични оптимизам него и повлачио праве потезе у сваком тренутку.

Речју, целокупна шаховска организација је, готово преко ноћи, стекла победички карактер. Ако је злато из 1950. било почетак великог узлета, морало би и ово то да буде.

Ниво игре и надмашени рејтинг

Сва петорица репрезентативаца Србије далеко су надмашила очекивања у односу на њихов рејтинг. Ево на колико вишем нивоу су играли и колико су поправили свој рејтинг:

1. Александар Претке (2.661) 4,5 из 8 (2.727, +7,6), 2. Алексеј Сарана (2.669) 6 из 8 (2.810, +14,3), 3. Александар Инђић (2.601) 5 из 8 (2.674, +7,6), 4. Роберт Маркуш (2.582) 4 из 6 (2.693, +8,8) и 5. Велимир Ивић (2.557) 4,5 поена из 6 партија („перформанс” 2.724 поена, +12,8 поена).