Стигла хашка оптужница против Шешеља и радикала

Као гром из ведра неба стигла је, крајем прошле недеље, у седиште Српске радикалне странке вест да је против њиховог лидера Војислава Шешеља, али и још четворо чланова – Миљана Дамјановића, Мирољуба Игњатовића, Љиљане и Огњена Михајловића – подигнута нова хашка оптужница. Међународни резидуални механизам у Хагу, наследник Хашког трибунала који је раније већ осудио Шешеља, овом оптужницом, уочи предстојећих избора у Србији, заокружио је процес који већ две године води против радикала.

Потпредседник и члан Председничког колегијума СРС-а Миљан Дамјановић истиче за „Политику” да за њега оптужница није изненађење. „То је почело још од првог имејла који ми је стигао од стране хашког истражитеља, а у којем ми је оставио свој број мобилног телефона да бисмо успоставили контакт. С обзиром на то да сам игнорисао такву врсту комуникације, имејлови сличне садржине стизали су још два пута у временском интервалу од годину дана. Свестан да немам ама баш никакве кривице, да никада нисам кршио законе своје земље, да заступам интересе сопственог народа и свих грађана Србије, као и да поштујем институције своје државе – нисам нашао за сходно да улазим у било какву авантуру с представницима трибунала у ком правда за Србе не постоји”, поручује Дамјановић.

Затим им је, додаје, стигао и позив за саслушање, у коме су означени као „осумњичени”. „До саслушања није стигло јер се хашки службеници нису појавили због наводне короне, а други пут су имали сусрет с лидером радикала, др Шешељем па су покупили кофере и напустили Београд. Интересантно је да је било више ’осумњичених’, а оптужница је подигнута само против нас који нисмо напустили Српску радикалну странку. А како би покушали да нас застраше, запретили су нам казном од две до осам година затвора и 100.000 евра. С обзиром на то да нисмо поклекли, стигла је оптужница од Међународног резидуалног механизма за кривичне судове. Читам оптужницу за, како пишу, непоштовање овог суда. Гоне ме јер сам, како они наводе, учинио доступним јавности, путем објављивања, оглашавања, продаје и других начина дистрибуције, књиге које садрже поверљиве информације као и да сам учинио доступним јавности у видео-запису снимке судских заседања, а које је цела Србија гледала у одложеном преносу путем малих ТВ екрана”, објашњава потпредседник СРС-а.

Набројали су, каже, чак и наслове књига у којима је рецензент. „Туже ме због књиге! У тим књигама, којих се они тако плаше, разобличио је др Војислав Шешељ све подметачине и лажи – као и њихове инструиране сведоке. Те књиге смо поделили и продали у преко 150.000 примерака грађанима Србије, а и шире. Оптужница је подигнута јер сам одбио небулозни налог секретаријата да, како су тражили, све примерке књига преузмем натраг и доставим њима – хашким инквизиторима. Спремили су, изгледа, ломачу за књиге, јер траже да им доставим све књиге у којима сам рецензент како би их уништили. Не желим да будем Ерих Кестнер, који је 1933. гледао како његове књиге спаљују нацисти. Не смемо дозволити спаљивање књига. Јер ко спаљује књиге, на крају ће спаљивати и људе”, поручује Дамјановић.

Како истиче, књиге Војислава Шешеља су сада у правим рукама. „Себично их чува српски народ. Чува истину о антисрпском трибуналу. Оптужница је стигла у јеку предизборне кампање, а Хашки трибунал је својим деловањем и сада показао да је политичка институција. То сам већ преживео и супротстављаћу се до краја свог живота. Родни Призрен напустили смо после рата, 13. јуна 1999. године. Само два дана касније нашу породичну кућу дошла је да пљачка руља тзв. ослободилаца. А у кући вредна библиотека са око 6.000 наслова. Наша комшиница, Албанка по националности, пренела нам је да је испред дворишта био и транспортер с немачким војницима који нису прстом мрднули да спрече варварско понашање. Само овог пута не на берлинском булевару ’Под липама’, као оне 1933, већ на улици испред нашe кућe, планула је буктиња. Редом су горели Тургењев, Пушкин, Шолохов, Набоков, Чехов. Горела су дела Ивана Алексејевича Буњина, нобеловца из 1933, а са њима и Фридрих Шилер и Гете. Али и браћа Грим. Ни Лешек Колаковски није био поштеђен. О српским ауторима да и не говорим. Није поштеђена ниједна стручна књига из области права, медицине и техничких наука. Гореле су, на крају, и полице”, указује Миљан Дамјановић и поручује да српски народ памти како је 6. априла 1941. разарање Београда почело уништењем Народне библиотеке, чувара колективног идентитета српског народа.

Зато, истиче, неће пристати да учествује у спаљивању књига. „Бранићемо књигу и истину. Посао нас политичара је да се боримо за мир. Зато морамо увек да подсећамо да тамо где спаљују књиге на крају ће спаљивати и људе”, поручује Миљан Дамјановић.