Није све у лопти

Нашa фудбалска репрезентација коначно се пробила на европско првенство. И, као и увек, питања стижу једно друго: да ли је за српски фудбал сам пласман на шампионат успех или не, како ћемо да прођемо на главном турниру, шта после тога...

Ми никада, ни док је била Југославија, и она велика, и она скраћена, нисмо знали шта тачно хоћемо од фудбала. Додуше, одувек смо желели нешто велико, али никада нисмо одредили шта је то: да ли је најважније да играмо лепо, или да прођемо квалификације, или да на завршном такмичењу изађемо из групе...

Наш поглед добацује само до прве наредне препреке. Наше поуке закопа у прошлост већ наредни дан. Наш систем рада се распадне пред првим изузетком.

Зашто смо такви у фудбалу? Како може Ђоковић, како може Шпановићева? Како Хрвати постадоше фудбалска светска велесила? Кад ће наша лига да буде као оне на Западу?

Није све у лопти. Док се она закотрља с центра много других игара буде одиграно. На пример, фудбал у Западној Европи не би био то што јесте да је тамошња привреда у равни наше. Без играча из иностранства њихови клупски тимови би били ненадувани балони. Њиховом неограниченом куповином истовремено појачавају себе и још више ослабљују оне од којих увозе те, да не буде увредљиво, фудбалске полупроизводе.

Какав би био домет наших клубова да су задржали Тадића, Митровића, Милинковиће, Влаховића, Костића, Павловића, Гудеља... Па још да том храсту нису одсечене гране о које су се љуљали Видић, Станковић, Матић... Узимају и наши неке цвећке из белог света, али оне најмиришљавије се пресађују у туђе баште и то још док су пупољци.

Некада смо претеривали у томе да смо бољи од целог света. Сада претерујемо у сопственом потцењивању: у култури, васпитању, образовању... У свему! С таквим колективним менталитетом већ с примљеним голом улазимо у окршај с противником.

„Данас сви играју фудбал” – унапред смишљено оправдање за сваки случај. А што ми нисмо међу онима који „данас играју фудбал”? Изговоре имамо за извоз: ови имају већи буџет, ови немају, али су више желели победу; ови имају боље терене, а они имају лоше, што нама не одговара; рано смо дали гол тако да је противник имао целу утакмицу да преокрене, а кад ми примимо рано гол никако да се опоравимо од тога као да је натприродна појава...

Држава је почела да гради савремене стадионе широм земље с намером да тиме подстакне развој фудбала код нас. Да ли ћемо са њих заиста да скочимо високо и тамо и останемо? Уопште, да ли постоји рецепт који гарантује успех?

У фудбалу га нема! То је једина спортска грана у којој окршај може да се заврши онако како је и почео, без иједног поготка (0:0).

Били смо опијени пласманом на прошло светско првенство свесно или подсвесно заборављајући или ниподаштавајући да Португалији у Београду није признат чист гол у последњим тренуцима утакмице (лопта прешла гол-линију). Да смо тад изгубили, изгледи да будемо уместо ње победници групе били би никакви.

Сад нам нерешено с Бугарима у Лесковцу има укус киселог грожђа. Игра стварно није била за памћење (као ни она на почетку квалификација код њих), међутим, циљ је остварен. Јесте, али како су га остварили Мађари?! Гледајући табелу („бројке не лажу”) ко ће да се сети („каква вајда од тога”) да су у обе утакмице против нас били у мишјој рупи. И још је она у Будимпешти била дубља, али лопта није хтела да уђе у њу!

Предубеђење чини своје. Сви сматрамо да смо на два последња светска првенства прошли неславно. А Немци? Оба пута су завршили кад и ми! Ипак, нама је и даље уклесано у мозгу да они добијају и оно што је за друге безнадежно изгубљено.

Италијани су европски прваци. Титулу су 2020. освојили у Лондону, победивши у финалу Енглезе на пенале. Како би другачије кад су „талијани”! Па, кад су вечни миљеници талије где је она била кад је требало да се оде у Русију 2018. и Катар 2022?

То што у фудбалу жетва не зависи сто одсто од сетве нипошто не значи и да се прекрсте руке, па шта бог да. Пре свега, треба да се, без обзира на чиниоце на које из фудбала не може да се утиче, осмисли како ћемо да играмо: нападачки или одбрамбено, поштено или покварено, с оволико играча у одбрани и нападу или с онолико, да ли голмани да бране као у рукомету или као некада у фудбалу, да тренерима (селекторима) препустимо да раде потпуно по свом нахођењу или да им се дају неке тезе, па нека их развијају...

Много би помогло кад би на трибинама главну реч водили љубитељи фудбала, а не интересне групе (дванаести играчи), кад би клубове водили људи, који ће спортски да подносе и победе и поразе, кад би родитељи усађивали својој деци да маштају о томе да постану и остану асови овде, а не у иностранству, кад би се играло брже, кад играче с 20 година не бисмо и даље сматрали за таленте, кад не бисмо преко медија водили јавне расправе о грешкама судија, него о грешкама (и добрим потезима) играча...