Повратак у пробрано друштво

За част да први од осамостаљења Србије поведе нашу репрезентацију на европско фудбалско првенство изборио се Драган Стојковић. Једноставан и непоновљив некадашњи виртуоз на терену после светског првенства у Катару обезбедио је визу нашој најбољој селекцији и за европски шампионат идуће године у Немачкој.

О значају континуитета не треба превише трошити речи. Наша репрезентација се после 24 године (тада су у њој били и Црногорци) вратила у пробрано фудбалско друштво. Упркос кризи, која нас је пратила, успели смо да смогнемо снаге, да поново подигнемо главу и први пут у овом веку се нађемо на Евру.

Овогодишње квалификације, које су трајале само шест месеци, започели смо више него добро. У прва три кола „орлови” су освојили чак седам бодова, а онда је дошао пораз у Београду од Мађара, који су нас савладали, такође с много среће, и у Будимпешти. Ипак, новим тријумфом над Црном Гором код куће поново је враћена нада у наш државни тим. Да је којим случајем било мало више спортске среће и Бугарска би пала у Лесковцу. Мада, да нам је неко пре почетка фудбалске трке писао овакав сценарио, оберучке бисмо га прихватили.

Идуће године од 14. јуна до 14. јула у Немачкој, у десет градова (Берлин, Минхен, Дортмунд, Гелзенкирхен, Диселдорф, Келн, Лајпциг, Франкфурт, Хамбург и Штутгарт) и исто толико велелепних стадиона, од којих су најграндиознији Олимпијски у Берлину (74.461) и арена Алијанс у Минхену (70.076), биће одржано Европско првенство у фудбалу. Немачка ће по други пут угостити фудбалску елиту Старог континента. Учешће на том еминентном скупу до сада су оствариле: Србија, Италија, Словенија. Чешка, Француска, Енглеска, Шпанија, Португалија, Белгија, Холандија, Турска, Шкотска, Данска, Швајцарска, Албанија, Аустрија, Румунија, Мађарска, Словачка и наравно домаћин.

Кроз баражне мечеве који су на програму идуће године у марту добићемо још три учесника од дванаест тимова којима је остала та нада.

Дуго је наш фудбал чекао нову прилику да уђе у пробрано фудбалско друштво Европе. Практично, тај дуготрајући повратак од Белгије и Холандије (2000), када смо се последњи пут појавили на великој смотри, полако је убијао наду да можемо да се вратимо на стари колосек. Отишли су без нас фудбалски возови у Португалију (2004), Аустрију и Швајцарску (2008), Пољску и Украјину (2012), Француску (2016) и земљама које су пре три године заједничким снагама организовале смотру европског фудбала. Нажалост, без Србије, која је таворила у својим не малим проблемима.

После првенства које су удруженим снагама организовале Белгија и Холандија, на коме смо доспели до четвртфинала, где смо убедљиво поражени од Холандије (6:1), као да је наредних година, а и деценија, неко „омађијао” наш фудбалски тим. У квалификацијама за првенство Европе у Португалији (2004), на коме је учествовало 16 екипа, били смо тек трећи у групи. Иза Италије и Велса, а испред Финске и Азербејџана. Селекторски тандем Петковић–Савићевић није успео да нас одведе на првенство на коме је Грчка приредила сензацију поставши шампион Европе.

Четири године касније, први пут као самостална држава, а на путу ка шампионату у Аустрији и Швајцарској, где је такође на завршном турниру учествовало 16 тимова, поново смо били трећи, овог пута иза Португалије и Пољске, а испред Белгије, Јерменије, Азербејџана и Казахстана. На путу ка првенству Европе 2012. године у Пољској и Украјини поново смо се „саплели”. Италија и Естонија су биле боље од нас, а ми од Словеније, Северне Ирске и Фарских Острва. Долазак Дика Адвоката на клупу „орлова” такође није донео бољитак, мада је касније започети посао на путу ка Француској преузео Радован Ћурчић, такође без успеха. Те квалификације биле су веома чудне. Португалија је показала фудбалску класу, а у двомечу са Албанијом изгубили смо свих шест бодова, три за „зеленим столом” због фантомског дрона на утакмици на Партизановом стадиону. Наших фудбалера није било ни на последњем шампионату Европе, који је први пут у својој историји организован у чак 12 земаља и 13 градова. Испред нас је поново била Португалија, али и Украјина, док су нам у леђа гледали Луксембург и Литванија. Додуше, имали смо шансу те године да путем баража ипак стигнемо до Европског првенства. Понадали смо се да ће победа у Ослу над Норвешком „погурати” наш тим у Београду против Шкота. Али, узалудно смо се надали. Тумбаковићев тим се поштено обрукао...

Идућег лета ће троструки шампион Европе у фудбалу (1972, 1980. и 1996.) угостити 24 најбоље репрезентације Старог континента, међу њима и Србију, повратника у старо фудбалско друштво. Имајући у виду да смо од осамостаљења учествовали на чак четири мундијала (Немачка 2006, Јужна Африка 2010, Русија 2018. и Катар 2022), јасно је да су нам више „лежали” далеко тежи и сложенији задаци, али се ни тамо нисмо прославили.

Ова генерација фудбалера предвођена капитеном Душаном Тадићем, феноменалним стрелцем Александром Митровићем, великом звездом светског фудбала у успону Душаном Влаховићем, Сергејем Милинковићем, Немањом Гудељом има шансу да још више полети, мада су, већ сада, ови играчи оствареним учинком исписали нову страницу историје нашег фудбала. Ова генерација је успела што ниједна до сада није – да буде учесник мундијала у Катару, неки и мундијала у Русији и да оствари сан многих генерација пре њих, да оде на првенство Европе. Тако нешто није успело ни великим асовима Немањи Видићу, Дејану Станковићу, Марку Пантелићу, Милану Јовановићу, Милошу Красићу...

Данас, када је остварен континуитет, када је враћен култ репрезентације, остаје да у наредном периоду са новим снагама, играчима који су већ доказали свој квалитет на великој сцени, почнемо да градимо игру, да стварамо још боље резултате. Зато наш фудбалски народ мора да буде наоружан стрпљењем. И да верује да долазе бољи дани за нашу репрезентацију, која је одласком у Немачку многе обрадовала, а неке забринула. Игра мора да буде много боља него, рецимо, против Бугарске у Лесковцу. А до тада остаје нам да верујемо и да се сви заједно радујемо новом успеху наших фудбалера.

На крају, ово је успех и свих људи у савезу на челу са председником Драганом Џајићем. Непоновљиви фудбалски виртуоз је са својим тимом сарадника Браниславом Недимовићем, Јованом Шурбатовићем, Ненадом Бјековићем, Стеваном Стојановићем и осталима успео да створи једну нову фудбалску климу. Да покаже да није сујетан човек, да је увек за добробит нашег фудбала спреман да пружи руку помирења. Зато је данас однос председника и селектора један од кључних за сјајно функционисање савеза, чија ће каса после овог успеха бити пунија за бар десетак милиона евра.

Отварањем нових модерних стадиона направљен је значајан корак ка много бољим условима које ће будуће генерације фудбалера имати, уз наду да ће све то подићи и ниво фудбала и квалитет репрезентације за бар још коју степеницу. АНТРФИЛЕ

Чак 242 репрезентативца од 2000. године

Звучи готово невероватно да су од последњег учешћа на првенству Европе у Белгији и Холандији 2000. године, када се многи играчи из ове садашње генерације нису родили, кроз државни тим продефиловала чак 242 фудбалера! Можда управо у овој чињеници, да смо стално мењали екипу, лежи главни разлог наших неуспеха. Једноставно, сваки тренер, неки по свом нахођењу, а неки и под притиском многобројних менаџера, под државну заставу је звао и мењао играче, којима је изгледа репрезентација била само успутна станица ка Европи. Отуда и не чуди што су се многи млади фудбалери који су позивани у државни тим после тога изгубили са фудбалске сцене, а Србија је платила не мали цех таквом мешетарству. Доласком Стојковића многе ствари су се промениле...

Од осамостаљења 10 селектора

Те 2006. године доведен је странац за селектора. Одлука је пала да то буде Шпанац Хавијер Клементе, који је на клупи „орлова” заменио Илију Петковића. Али Мали Наполеон се није дуго задржао на том послу пошто је био неуспешан у квалификацијама за 2008. годину. Уместо њега дошао је Мирослав Ђукић. И његова фудбалска епизода кратко је трајала, па је убрзо стигао Радомир Антић, који нас је одвео у Јужну Африку на светско првенство, после чега је смењен. На његово место ускочио је Владимир Петровић Пижон, велико име нашег фудбала, чији је мандат, реално говорећи, био осуђен на пропаст. Након њега шансу је добио Радован Ћурчић. У априлу 2012. године стигао је Синиша Михајловић, па после њега је кестење из ватре дошао да вади Холанђанин Дик Адвокат. Да би се на клупу убрзо поново вратио Радован Ћурчић. Уместо Славољуба Муслина, који је одвео репрезентацију у Русију на шампионат света 2018, његов помоћник Младен Крстајић именован је за селектора на том турниру, али и та фудбалска епизода била је неуспешна. Драган Стојковић ће у марту напунити три године на челу репрезентације, са шансом да престигне Илију Петковића, који је исто толико водио нашу најбољу селекцију. Садашњи селектор је одвео екипу у Катар, где се нисмо прославили, а с овим најновијим успехом, пласманом на шампионат Европе после готово четврт века, сврстао се у ред најуспешнијих селектора Србије од њеног осамостаљења.