ДАН АГЕНЦИЈЕ

Позовите 9191 и за надокнаду од милион евра пријавите Ратка Младића. То ми, да опростите на изразу, личи на неку спрдњу а не на озбиљну политику. Те две реченице написао сам у последњем броју "Времена" и остајем при њима и после четвртка увече, односно после прославе Дана Безбедносно информативне агенције (БИА) на којој, традиционално, нисам био, али читам да се Раде Булатовић захвалио присутнима због "разумевања за неопходност стварања друштвеног консензуса око става да је национална безбедност општа брига заједнице".

Мирна ми је савест. Ја се бринем око тога, али нисам сигуран да се БИА брине довољно ефикасно и поштено. Не бих рекао да је то само "због наслеђених слабости", на које се позвао Булатовић.

Рекао бих да је реч о ширем друштвеном контексту. Ево, и овај позив на телефонску дојаву изазвао је реакције у јавности које указују да се ми као заједница још споримо око размера оптужби поводом Сребренице.

Из модела негације догађаја у Сребреници и/или умањивања размера оног што је и судски оцењено као "злочиначки подухват", добрим делом произлази културни образац који не дозвољава да се о питањима невиности и кривице разговара на смирен, објективан начин.

Ми смо друштво неутренирано да политичку, моралну и правну коректност доживљава другачије него као западњачку подвалу усмерену против наших импулса и страсти.

Политика "чистих руку" је дуг процес, а Србија се налази тек у фази претпрања.

Немогућност да се уз друштвени консензус приступи хапшењу оних који су оптужени за ратне злочине, диктирана је политичким разлозима од 2000. па све до данас, али је то политичко тактизирање, или је боље рећи тактизирање оних који су били на власти или су сада на власти, било омогућено недостатком јасног друштвеног старања да се правда врши. Политичари су могли да процењују опортуност одлука – ухапсити Милошевића, чувати Младића – зато што нема адекватног јавног притиска на њих, осим једностраног а агресивног притиска да се "наши људи не предају њиховој правди".

У том смислу и БИА је на ветрометини која ефикасност Агенције много више омета, него "унутрашње и наслеђене слабости".

И да оставимо Сребреницу по страни, ако је то уопште могућно, са све штетом коју нам, на глобалном нивоу, доноси слаба сарадња с хашком правдом, видећемо да је, однекуд, формирана вучја нарав јавног мњења и медија који га рефлектују и/или формирају. А од тога трпимо неизмерну штету.

Тешко да има упечатљивијег примера за доказивање ове тезе од оног који се догодио с првом вести о хапшењу професора Правног факултета у Крагујевцу. Њима је било пресуђено, а пристојан човек није могао ни у кафану да седне а да га неко не бомбардује сродним причама о миту и корупцији у школству генерално, а посебно на Универзитету. Ти који суде похапшеним професорима представљају се као жртве, очевици, сведоци из прве руке, инсајдери и тајни агенти, свезналице у мутним работама око олаког образовања ... само што, ето, никако баш они нису били у прилици да ту ствар покрену. А кад је ствар била покренута, извитоперила се до тога да није било невиних, као кадгод народ оњуши пуштање крви. Множе се мафије: од стечајне, друмске, царинске... просветне, сутра ће бити нека пета или шеста, а мало је људи спремно да уочи друштвену и, у ширем смислу, културну везу која се успоставља између свакодневно присутних модела апсолутне негације и апсолутне акламације у тако осетљивом питању као што је питање правде.

Главни уредник недељника ,,Време"