„Застрашујући рај” Чарлса Симића

Књига „Застрашујући рај” доноси сећања Чарлса Симића, великог америчког песника и есејисте српског порекла, на детињство у окупираном Београду, на послератни Београд у коме је одрастао, на одлазак у Сједињене Америчке Државе и прве године „америчког живота”, потом на служење војске у америчким јединицама у Немачкој и Француској раних шездесетих, као и на улазак у поезију и потом на узбудљиву и јединствену песничку каријеру. Књига je објављена у преводу Весне Рогановић, која је и ауторка поговора, у издању Архипелага у едицији „Живот и литература”.

Симић с великом снагом описује своје детињство, дечаштво и младост. Странице посвећене окупираном Београду у Другом светском рату неке су најбољих ствари написаних у књижевности на ту тему.

– Симић је имао необичан живот. Одрастао у једној култури, српској, признања и светски успех остварио је у другој, америчкој. Био је сведок важних историјских догађаја који су се у различитим тренуцима умешали у његов живот. Многи од тих догађаја, од ратног и послератног Београда, нашли су свој одјек и у Симићевим стиховима. Сада те догађаје видимо изблиза, представљене као на неком великом и раскошном платну, са жељом да се исприча прича једног живота и прича једног времена, али и да се кроз ту причу представи и разуме то проживљено време и искуство. Симић не улепшава ниједан тренутак проживљеног живота, нити носталгијом обојено време представља мање застрашујућим конкретним искуством историје – каже Гојко Божовић, главни уредник Архипелага.

Божовић наглашава Симићев стил и поступак у књизи сећања „Застрашујући рај”:

– Симић је упечатљив и забаван, луцидан и духовит, с невероватним смислом за детаљ и с ретким умећем да у кратким потезима осветли неку важну епизоду из личне историје или из историје друштва коме у том тренутку живи. Пишући о личним искуствима, Чарлс Симић је обликовао велику хронику једног несвакидашњег и узбудљивог времена.

Писац се, мимо обичаја у књигама ове врсте, у овим мемоарима не диви ни себи, ни проживљеном времену, већ је писао из прве руке о ономе чега се сећа и о ономе што је сматрао да ваља да буде запамћено.