Примамљиви дигитални свет

Уметница Јована Бањанац (1988) поклонила је свој цртеж редитељу Марију Банушију који је ове године добио награду „Политикиног” жирија за представу „Збогом, Линдита” на Битефу.

Јована Бањанац дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду (2013) смер зидно сликарство. Истраживање материјала, дигиталног и „реалног” простора је оно што преокупира њено стваралаштво. Од њених најранијих радова, урађених у класичним медијима (уља на платну и цртежи), преко дигиталних графика, објеката и инсталација, приметна је окупираност интернет комуникацијом и њеном естетиком. Прецизније, ауторка ствара и интервенише у пољу друштвених мрежа и дигиталне културе, као основи за истраживање најпре ликовних вредности, а потом и свих других изазова глобалне заједнице.

У својим радовима истражујете дигитални свет. Која сте све, верујем многострука значења, открили?

Верујем да је значење оно што нас све веома окупира, колико дигитални свет позитивно или негативно утиче на нас је моје интересовање. Волим да користим референце друштвених медија у свом раду. Значења су субјективна, зато се трудим да их пренесем непосредно и на тај начин укључим публику у свој рад.

Зашто сте се упустили у ова истраживања, шта вам је ту било посебно инспиративно?

Kоличина информација коју свакодневно добијамо је невероватна. Мислим да није нужно истраживати, хтели ми то или не ми смо једноставно део дигиталне културе. Границе је јако тешко дефинисати, оно што ја лично користим су моји лајкови и прегледи. Меморијски простор је бесконачан, поновно прегледање и преиспитивање је мој приступ раду. Такав приступ је непредвидив и никада не знате како ће на крају изгледати рад. Ишчекивање резултата и сам процес је оно што је најзабавније. Различити медији, различитост „стварног” и дигиталног је оно што ме инспирише!

Шта је интроспективно у вашим радовима?

Савремена уметност, а желим да верујем и моја, одражава стварност, наше окружење и искуства. Анализирање је увек први корак стварања. Ја желим да своја искуства визуализујем и презентујем.

Колико у дигиталној култури има ликовних вредности?

Превише (смех)… Визуелни садржај је јако значајан фактор дигиталне културе. Рефлектовање и трансформација дневних садржаја је битан део мог рада.

Посебну „тачку инспирације” представља вам аутобус!

Шта једна уметница открива у овом превозном средству и како детаље „преводите” у уметничко дело?

Kонцепт аутобуса је настао током дугих свакодневних путовања. Време проведено у превозу је верујем за сваког од нас бескорисно.

Потреба да се дислоцирамо на неко друго место је оно што нам технологија данас пружа. Преиспитивање о реалном времену и простору око нас је оно што ме је навело да направим ову инсталацију.

Рад који сте поклонили награђеном редитељу Битефа настао је, опет, у вожњи градским превозом. Опишите нам тај процес.

Рад је настао за изложбу „Things to remember”. Када сам почела да радим у арт радионици како бих научила више о материјалима, што је део мог рада, живела сам далеко од посла. Схватила сам да заправо и након тако дуго времена ја не знам куда идем, дигитални свет је јако примамљив јер нас измешта јако брзо на „жељено место”, тако сам одлучила да мапирам руту коју сам пролазила свакодневно. Фотографија на телефону нам даје могућност да забележимо сваки тренутак, али шта је наша права меморија или сећања је оно што ме је преокупирало.

Да ли после свега другачије доживљавате град?

Град увек доживљавамо другачије, верујем. Можда понекад нисмо ни свесни локације.