Да ли су жене грађани другог реда?

У древним културама жене су поштоване као оличење мудрости. Популарно име Софија потиче од грчке речи за мудрост.
Све се то полако мењало, па је црвена хаљина Марије Магдалене претворена у блудничку, а она у бестидницу. Улога ове мудре жене, носиоца живота, полако је и успешно деградирана, док су милиони жена страдали за време лова на вештице.
Патријархални систем је промовисао мушке вредности, деградирајући женске кроз страх и покорност. У данашње време, у великом броју култура рођење мушког детета је повод за радост, а женског за тугу или, још горе, то дете бива убијено на рођењу. У Кини и Индији више од сто милиона девојчица су жртве чедоморства.

Девојчице су расле и расту са осећањем да су мање вредне, као да су грађани другог реда. Све донедавно девојчице су имале лошије могућности за образовање, а жене су се с тешком муком бориле за исте плате.

Ишла сам у један енглески интернат, који је имао веома ниске стандарде и у образовању и у хигијени. Носили смо ружне униформе и играли насилну индијанску игру лакрос, која се често завршавала повредама. Била сам дебела и неспретна, а када сам морала да разговарам са пријатељима мојих родитеља стид и нелагодност су ме паралисали. Није ми било дозвољено да идем на универзитет, јер, наводно, жене тамо не припадају. То подсећање да моје образовање није важно веома тешко ми је пало и требало ми је много година да превазиђем осећање интелектуалне инфериорности. Једног дана, сећам се, када сам имала 15 година, отишла сам са родитељима на ручак код Бернарда Беренсона, чувеног познаваоца уметности, у његову вилу "И Тати" близу Фиренце. За време оброка наступило је затишје у конверзацији зналаца и ја сам осетила да морам да кажем нешто. Рекла сам "Дан је веома леп". Беренсон, онако стар и глув, питао је "Шта си рекла?". Поновила сам своје интересантно запажање, а он је опет рекао: "Драго дете, сигуран сам да је оно што си рекла од највише важности, али нисам те чуо, кажи опет молим те". Тада сам прошапутала како је дан леп и пожелела сам да склизнем под сто и нестанем.

Једно од објашњења феминизма могло би да буде да ми морамо да се изразимо, а ако не верујемо у себе у детињству можда ћемо касније претерати у покушају да то надокнадимо. То баш није омиљено, што смо видели и у Шекспировој "Укроћеној горопади", која говори о томе како мушкарци покушавају да потчине жену уколико се отме контроли. Мушкарци не воле жене које нису очаране њима, а већина жена које слободно мисле и делају то нису! Ако жене нису очаране, каква је онда корист од њих?

Година 1925. била је почетак еманципације. Девојке су се шишале на кратко, скратиле су сукње и пушиле су намирисане цигарете у јавности, што је деловало врло смело. Хубигант је направио посебан парфем који се стакленим апликатором наносио на цигарету пре паљења. То је био почетак ере чарлстона и краткотрајно славље због опоравка између Првог светског рата и Велике депресије 1929. Жене су називали  "flappers" (посебан израз за слободоумне жене двадесетих година прошлог века, које су се облачиле и понашале провокативно), али ова акција је имала извесног ефекта.

Чудно је што мислимо да смо напредовале, а опет се на толико много места један пол цени више него други. Наивно сањам о свету равнотеже, без крајности, у коме би се супротности цениле и поштовале – црни и бели, јин и јанг, мушко и женско.