Da li su žene građani drugog reda?

U drevnim kulturama žene su poštovane kao oličenje mudrosti. Popularno ime Sofija potiče od grčke reči za mudrost.
Sve se to polako menjalo, pa je crvena haljina Marije Magdalene pretvorena u bludničku, a ona u bestidnicu. Uloga ove mudre žene, nosioca života, polako je i uspešno degradirana, dok su milioni žena stradali za vreme lova na veštice.
Patrijarhalni sistem je promovisao muške vrednosti, degradirajući ženske kroz strah i pokornost. U današnje vreme, u velikom broju kultura rođenje muškog deteta je povod za radost, a ženskog za tugu ili, još gore, to dete biva ubijeno na rođenju. U Kini i Indiji više od sto miliona devojčica su žrtve čedomorstva.

Devojčice su rasle i rastu sa osećanjem da su manje vredne, kao da su građani drugog reda. Sve donedavno devojčice su imale lošije mogućnosti za obrazovanje, a žene su se s teškom mukom borile za iste plate.

Išla sam u jedan engleski internat, koji je imao veoma niske standarde i u obrazovanju i u higijeni. Nosili smo ružne uniforme i igrali nasilnu indijansku igru lakros, koja se često završavala povredama. Bila sam debela i nespretna, a kada sam morala da razgovaram sa prijateljima mojih roditelja stid i nelagodnost su me paralisali. Nije mi bilo dozvoljeno da idem na univerzitet, jer, navodno, žene tamo ne pripadaju. To podsećanje da moje obrazovanje nije važno veoma teško mi je palo i trebalo mi je mnogo godina da prevaziđem osećanje intelektualne inferiornosti. Jednog dana, sećam se, kada sam imala 15 godina, otišla sam sa roditeljima na ručak kod Bernarda Berensona, čuvenog poznavaoca umetnosti, u njegovu vilu "I Tati" blizu Firence. Za vreme obroka nastupilo je zatišje u konverzaciji znalaca i ja sam osetila da moram da kažem nešto. Rekla sam "Dan je veoma lep". Berenson, onako star i gluv, pitao je "Šta si rekla?". Ponovila sam svoje interesantno zapažanje, a on je opet rekao: "Drago dete, siguran sam da je ono što si rekla od najviše važnosti, ali nisam te čuo, kaži opet molim te". Tada sam prošaputala kako je dan lep i poželela sam da skliznem pod sto i nestanem.

Jedno od objašnjenja feminizma moglo bi da bude da mi moramo da se izrazimo, a ako ne verujemo u sebe u detinjstvu možda ćemo kasnije preterati u pokušaju da to nadoknadimo. To baš nije omiljeno, što smo videli i u Šekspirovoj "Ukroćenoj goropadi", koja govori o tome kako muškarci pokušavaju da potčine ženu ukoliko se otme kontroli. Muškarci ne vole žene koje nisu očarane njima, a većina žena koje slobodno misle i delaju to nisu! Ako žene nisu očarane, kakva je onda korist od njih?

Godina 1925. bila je početak emancipacije. Devojke su se šišale na kratko, skratile su suknje i pušile su namirisane cigarete u javnosti, što je delovalo vrlo smelo. Hubigant je napravio poseban parfem koji se staklenim aplikatorom nanosio na cigaretu pre paljenja. To je bio početak ere čarlstona i kratkotrajno slavlje zbog oporavka između Prvog svetskog rata i Velike depresije 1929. Žene su nazivali  "flappers" (poseban izraz za slobodoumne žene dvadesetih godina prošlog veka, koje su se oblačile i ponašale provokativno), ali ova akcija je imala izvesnog efekta.

Čudno je što mislimo da smo napredovale, a opet se na toliko mnogo mesta jedan pol ceni više nego drugi. Naivno sanjam o svetu ravnoteže, bez krajnosti, u kome bi se suprotnosti cenile i poštovale – crni i beli, jin i jang, muško i žensko.