Ле Клезио на српском

Београдска „Просвета” је још је 1965. године објавила Ж. М. Г. Ле Клезиову збирку прича „Грозница”, захваљујући Ериху Кошу, а у преводу Маристеле Величковић. За ову књигу Ле Клезио је 1963. године добио награду „Ренодо”, када је писац имао само 23 године.

Ово издање „Просвета” је обновила 1987. године. Код нас су објављене и Ле Клезиове књиге „Мондо и Лалабај” у београдској „Просвети”, затим „Златна рибица” и „Африканац” код „Ne&Bo”, а Књижевна општина Вршац објавила је „Дијега и Фриду” у својој угледној едицији „Атлас ветрова”. Ови издавачи, са којима смо јуче разговарали, припремају обновљена издања Ле Клезиових књига уочи предстојећег Међународног сајма књига у Београду.

„Просвета” ће тако објавити ново издање Ле Клезиове књиге прича „Мондо и Лалабај”, у преводу Бранке Станисављевић.

– Све што је у вези са Ле Клезиом, од почетка је за мене врста интуиције. Изабрала сам да преводим његове књиге, и одмах сам помислила да је то писац који ће сигурно добити Нобелову награду када достигне одређене године. Тај мој преводилачки избор подржао је Милисав Савић. Две Ле Клезиове приче „Мондо и Лалабај”, чије ће „Просвета” издање обновити у једној књизи, посебно су ми се свиделе због тежине и вишезначности њихове поруке. Често сам о Ле Клезиовом стваралаштву говорила упоређујући га са причом Ричарда Баха о Галебу Џонатану Ливингстону. Дело Ле Клезија код нас није било нарочито познато због његове наводне херметичности. Међутим, Ле Клезио је један од највећих живих писаца Француске, и изазов би био код нас превести и његов велики роман „Пустиња”, који показује пишчеву фасцинацију мотивом Сунца и његову оријентацију ка Африци и топлим пределима, каже Бранка Станисављевић, додајући:

– Често је говорио да је рођен на Маурицијусу, то га је подручје одушевљавало, а знамо да је живот почео у Ници, која је такође богата сунцем. Када сам писала о Ле Клезију упоређивала сам његове јунаке са Камијевим јунаком из „Странца”. Ле Клезио каже да га живот често замара, али и да га бескрајно задивљује. Мислим да је овај други део његове изјаве код нас често био занемариван. Он говори о малим стварима описујући оне велике.

Према речима Бранке Станисављевић, Ле Клезиов „Мондо” је прича о дечаку који живи сам и слободан у једном приморском месту, али чезне за људском топлином, и стално прилази странцима са молбом да га усвоје. Лалабај је прича о девојчици која живи са мајком, а чезне за присуством оца. Наша саговорница овде примећује сличност са Ле Клезиовим детињством, који је одрастао са мајком и тетком и коме је такође недостајао отац. Ле Клезиова јунакиња бежи из школе, лута по обали приморског града, а кући је враћа учитељ, оличење тог очинског ауторитета.

Према речима Петра Крдуа, првог човека КОВ-а, по анкети коју је француски часопис „Лир” спровео 1994. године, а међу најугледнијим критичарима и читаоцима у Француској, Белгији и Швајцарској, Ж. М. Г. Ле Клезио проглашен је најбољим писцем.

– Због тога ова вест о додели Нобелове награде Ле Клезију за мене није изненађење – додаје Крду и напомиње још да „Дијего и Фрида”, у преводу Наде Бојић, није само прича о необичном уметничком пару, већ и о њиховом доживљају Европе и Америке.

Мира Круљ, из издавачке куће „Ne&Bo”, каже да Ле Клезиови романи „Африканац” и „Златна рибица” дубоко погађају читаоца због њихове једноставне, али врло дубоке емоције, као и онога што се може препознати као аутобиографско.