Београд као „глобализатор”

Од нашег сталног дописника

Њујорк-Вашингтон, 9.октобра – У палати на Ист риверу јуче се појавио досад ретко забележени феномен: земља која је, такорећи, донедавно, важила за проблем у глобалним односима, и у којој се и данас чују критике на рачун глобализације, забележила је успех на глобалној сцени где је добила подршку за то што своје најсмелије наде поверава глобалном суду. Реч је о – Србији.

Односом гласова 77 „за” према шест „против” (уз 74 „уздржаних” који се, по процедури „не рачунају”) у Генералној скупштини УН усвојен је предлог да се од Међународног суда правде (највишег правног органа светске организације) затражи саветодавно мишљење о једнострано проглашеној независности Косова. Уз подсећање на слоган „Београд је свет”, скован у демонстрацијама 1996-97. против застрањивања сопствене власти, Београд се сада испоставио као специфични – глобализатор. Али, не од оне врсте која своје мишљење намеће другима, већ као иницијатор акције да се дође до глобалног изјашњавања о националној трауми, која може да се „преслика” на многе друге државе.

Такав успех Србије, у односима према другима као и према самој себи, изазвао је различита тумачења. Исход изјашњавања у Генералној скупштини потврђује једну, прилично оригиналну, ствар: мала земља је издејствовала да њен подухват „прође” – упркос противљењу најмоћније светске групације, коју предводе САД.

То не значи, наравно, да је однос снага, само овим поводом, промењен. Али, сугерише да, ако ништа друго, постоји снажан отпор пракси да се праве изузеци од међународног права на коме почивају Уједињене нације. То је успех Србије – слажу се коментатори, чак и они који у исходу гласања, на седници Генералне скупштине, не виде „практичну вредност”.

Највећу ангажованост у оспоравању српског пројекта, који је постао акт Генералне скупштине, показала је Британија. Њен амбасадор при УН Џон Сојерс је чак два пута узео учешће у дебати, настојећи да потез Београда прикаже и као узалудан и као контрапродуктиван. На истом је инсистирала и америчка представница Розмари ди Карло (која се у Стејт департменту специјализовала за балканска питања, да би, недавно, с положаја заменице помоћника шефице дипломатије била премештена на „положај број 3” у хијерархији мисије САД при УН).

Приметан је, пак, био покушај те две главне савезнице да обеснаже поменуту „узалудност”. У финалном изјашњавању ипак су то учиниле различито: Британија се, у складу с договором чланица ЕУ, уздржала док су САД, са Албанијом и четири острвске државице, гласале против српског нацрта.

Разлика у гласању атлантских партнера потврђује и стратешке раскораке међу њима. Европљани не желе да себи дозволе оно што Америка сматра својом ексклузивом, да се отворено супротставе општем праву – да свака чланица УН може да затражи резолуцију Генералне скупштине којом се од правосудног органа светске организације тражи саветодавно мишљење. Поготову што у ЕУ нема консензуса: пет њених чланица – Шпанија, Грчка, Румунија, Словачка и Кипар – гласале су у прилог српском предлогу.

Шта све из иницијативе Београда може да произиђе – немогуће је рећи, бар у овом тренутку. Прогнозе се крећу у широком распону – од „ништа” (како цени већина од 48 земаља које су признале приштинску декларацију о независности, а које заједно чине мањину међу 192 чланице УН) до повратка преговорима с циљем да се пронађе „компромисно решење”, чему се нада Београд, како је у неколико наврата у Њујорку нагласио министар спољних послова Вук Јеремић, који је у Генералној скупштини образложио предлог Србије.

Јуче постигнути резултат, у прилог београдском предлогу да се о Косову чује и реч суда, индикативан је по више основа. Укратко:

1. дипломатски пробој је Србија начинила новом тактиком – аргументацијом без конфронтације, уз позивање на одбрану принципа међународног права, и досад најопсежнијим међународним контактима (Јеремић и други њени представници су практично обиграли земаљску куглу); 2. домети српског „лобирања” били су знатно мањи од класичних притисака великих сила, а ипак су боље прошли; 3. гласање у Генералној скупштини је показало да светска већина не мисли да је „готов косовски случај” иако тако сугерише трансатлантска главнина која је признала независност Косова; 4. међу подржаваоцима београдске иницијативе су били, без учешћа у дебати, и растуће силе – Русија, Кина, Индија, Бразил; 5. на прозивке, нарочито из Лондона и Вашингтона, да ће морати да бира између уласка у ЕУ и Косова, Србија одговара да може и једно и друго; 6. Међународни суд правде разматраће, очекује се, подуже (годину-две, а можда и више) резолуцијом му наложени „косовски случај”, а у међувремену следе ванредне акције свих заинтересованих страна; 7. однос снага и метода се у свету убрзано мења под дејством разних фактора, изражених, уз стало, тумбањима и на Волстриту и на тржишту енергената.

У постојећој ситуацији, која наличи изреци да се „не зна ко пије а ко плаћа”, исходом гласања у Генералној скупштини, Србија је добила драгоцени – „гутљај”. Или – важан поен, недокучивог домашаја, како назначавају светске агенције.

То што се јуче догодило у Генералној скупштини УН истовремено подсећа на правила свих игара, поготову оних које су „више од игре”. „Сви који су се припремали на трку од 100 метара веома греше” јер је ово један – „спортским речником казано – маратон”, предочио је председник Србије Борис Тадић који се, ненајављено, обрео у Њујорку и одатле у данашњој поруци јавности исказао захвалност свим државама које су подржале београдску иницијативу.

Најизвеснија изгледа процена да се Београд, шта год произишло из његовог ангажмана усвојеног на Генералној скупштини, исказао као актер који може да свој положај, још препун искушења, представи као изазов међународном праву. И у том смислу – себе као специфичног глобализатора.

М. Пантелић