И смрт Кисинџера дели БиХ

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка

Ба­ња­лу­ка – Oдлазак ауто­ри­те­та ре­ал­по­ли­ти­ке Хен­ри­ја Ки­син­џе­ра ни­је мо­гао да про­ђе без ре­флек­си­ја на Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, где се на­сле­ђе аме­рич­ког ди­пло­ма­те по­сма­тра кроз при­зму че­сто по­де­ље­них иде­о­ло­шких пер­спек­ти­ва. Са­ра­јев­ским ме­ди­ји­ма вест о Ки­син­џе­ро­вој смр­ти по­слу­жи­ла је као по­вод за под­се­ћа­ње на „ан­ти­бо­сан­ске” ста­во­ве овог ге­о­по­ли­тич­ког стра­те­га, као и за кри­ти­ку ње­го­вог ви­ђе­ња ра­та у БиХ као „вер­ског су­ко­ба”. С тим у ве­зи ци­ти­ра­ју чла­нак из „Ва­шинг­тон по­ста” из 1995, у ко­јем је Ки­син­џер су­ко­бе у зе­мљи опи­сао као ет­нич­ке, а не као агре­си­ју. Као ми­нус је узет и ње­гов став да су за­пад­не зе­мље 1991. го­ди­не не­про­ми­шље­но ство­ри­ле мул­ти­ет­нич­ку др­жа­ву „пу­тем при­зна­ва­ња ад­ми­ни­стра­тив­них гра­ни­ца по­кра­ји­на бив­ше Ју­го­сла­ви­је као ме­ђу­на­род­них гра­ни­ца”.

„Ако је циљ ста­бил­ност, а не осве­та, и ако же­ли­мо да из­бег­не­мо да бу­де­мо за­гла­вље­ни у бес­ко­нач­ним су­ко­би­ма, је­ди­ни од­го­во­ран ис­ход је де­фи­ни­са­ти Бо­сну као др­жа­ву за му­сли­ман­ску за­јед­ни­цу уну­тар ве­ли­ко­ду­шних гра­ни­ца и да­ти дру­гим за­јед­ни­ца­ма пра­во на са­мо­стал­ност”, пи­сао је Ки­син­џер, под­се­ћа пор­тал „Кликс”. Аме­рич­ки ди­пло­ма­та, на­во­ди се, као су­прот­ност на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма САД опи­си­вао је по­ку­шај да се срп­ско ста­нов­ни­штво у БиХ „учи­ни де­лом бо­сан­ског су­ве­ре­ни­те­та, кр­ше­ћи на­ше на­че­ло са­мо­о­дре­ђе­ња и иг­но­ри­шу­ћи сто­лет­ну бор­бу Ср­ба про­тив му­сли­ман­ске вла­да­ви­не”. Огор­че­ње ме­ђу Бо­шња­ци­ма иза­зи­ва­ле су и ње­го­ве оце­не из­ре­че­не у јед­ној те­ле­ви­зиј­ској еми­си­ји у САД за вре­ме аме­рич­ког бом­бар­до­ва­ња по­ло­жа­ја Вој­ске РС.

„Ми се по­на­ша­мо као да по­ку­ша­ва­мо да на­те­ра­мо Ср­бе да се вра­те у мит­ску Бо­сну, ко­ја ни­кад у исто­ри­ји ни­је по­сто­ја­ла. Не по­сто­ји бо­сан­ски је­зик. Не по­сто­ји бо­сан­ска кул­ту­ра. Бо­сна је ад­ми­ни­стра­тив­на је­ди­ни­ца ко­ја са­др­жи Хр­ва­те, му­сли­ма­не, Ср­бе, ве­штач­ки ство­ре­на као део Ју­го­сла­ви­је и ко­ју су за­пад­не си­ле глу­по при­зна­ле као др­жа­ву 1991. го­ди­не”, ре­као је Ки­син­џер, што са­ра­јев­ски ме­ди­ји узи­ма­ју као ре­чи ко­је се и да­нас че­сто ко­ри­сте у на­ци­о­на­ли­стич­ким кру­го­ви­ма при­ли­ком по­ку­ша­ја не­ги­ра­ња БиХ.   

Под­се­ти­ли су на то да је и на­кон Деј­то­на, од­но­сно 1996. го­ди­не, Ки­син­џер упо­зо­ра­вао на нео­др­жи­вост БиХ.

„Го­ди­не 1994. Клин­то­но­ва ад­ми­ни­стра­ци­ја, ка­ко би за­о­би­шла ем­бар­го УН на оруж­је ко­ји ни­је хте­ла да оспо­ри, под­сти­ца­ла је тај­но сла­ње оруж­ја из Ира­на у Бо­сну. Ре­зул­тат је био да фун­да­мен­та­ли­стич­ки и те­ро­ри­стич­ки Иран са­да има упо­ри­ште у Евро­пи. На тај на­чин на­ша по­ли­ти­ка је скре­ну­ла пре­ма по­др­шци је­дин­стве­ној бо­сан­ској др­жа­ви, ко­ја до 1992. ни­ка­да ни­је би­ла не­за­ви­сна др­жа­ва. Иако бо­сан­ски на­ци­о­на­ли­сти твр­де да је око Са­ра­је­ва у 12. и 13. ве­ку по­сто­ја­ла др­жа­ва у про­цва­ту, она си­гур­но ни­је има­ла да­на­шњу ет­нич­ку ме­ша­ви­ну”, пи­сао је Ки­син­џер, што се у Са­ра­је­ву ин­тер­пре­ти­ра као не­по­зна­ва­ње и по­вр­шно ту­ма­че­ње исто­ри­је.

Ни­је му опро­ште­но ни то што је го­во­рио да је Са­ра­је­во ет­нич­ки очи­шће­но на­кон што су га по­сле пот­пи­си­ва­ња Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма пре­у­зе­ли му­сли­ма­ни, као ни то што је пред­ла­гао ус­по­ста­вља­ње „му­сли­ман­ског ен­ти­те­та” ко­ји би за сво­ју си­гур­ност до­био га­ран­ци­је НА­ТО-а, док би Ср­би и Хр­ва­ти фор­ми­ра­ли вла­сти­те др­жа­ве или се ве­ро­ват­ни­је спо­ји­ли с Хр­ват­ском и Ср­би­јом, што је по овом ди­пло­ма­ти, био је­ди­ни на­чин да се оси­гу­ра одр­жив мир. То са­ра­јев­ска јав­ност опи­су­је као вред­но­сне су­до­ве ко­ји ни­су из­др­жа­ли суд вре­ме­на, јер ве­ру­ју ка­ко се у по­след­ње три де­це­ни­је до­ка­за­ло да је за­јед­нич­ка зе­мља мо­гу­ћа.     

У Ре­пу­бли­ци Срп­ској Ки­син­џер је ви­ђен дру­га­чи­је. Пред­сед­ник РС Ми­ло­рад До­дик опи­су­је га као „чо­ве­ка ви­зи­је и раз­у­ме­ва­ња истин­ских про­це­са, а не на­мет­ну­тих”.  

„Аме­ри­ка ње­го­вог вре­ме­на би­ла је пра­ви свет­ски ли­дер, пра­ви ба­зен де­мо­кра­ти­је. Ње­го­ва ре­ше­ња за БиХ би­ла су и је­ди­на ре­ал­на, из­во­дљи­ва и до­вољ­на. Да је та­да­шња аме­рич­ка ад­ми­ни­стра­ци­ја раз­ма­тра­ла та ре­ше­ња и спро­во­ди­ла их, да­на­шња БиХ би би­ла ста­бил­ни­ја и про­спе­ри­тет­ни­ја”, на­вео је До­дик.

Пред­сед­ник Скуп­шти­не РС Не­над Сте­ван­дић сма­тра да би Бал­кан био ста­бил­ни­ји и ма­ње љу­ди би се исе­ли­ло из БиХ да је аме­рич­ка ад­ми­ни­стра­ци­ја по­слу­ша­ла Ки­син­џе­ра да Ср­бе, Хр­ва­те и Бо­шња­ке не гу­ра у исту др­жа­ву. Он ка­же да је ве­о­ма за­ни­мљи­во што је Кри­сти­јан Шмит ста­вио Хен­ри­ја Ки­син­џе­ра на слу­жбе­ни на­лог ОХР-а на „Ик­су”, до­да­ју­ћи да му „тре­ба ре­ћи да ста­ви и део о оно­ме што је Ки­син­џер го­во­рио о БиХ”.