Швабо, Швабо, на тврд си се орах наканио.

„Не дам вам школски дневник…” То је у затишју крвавих борби на Солунском фронту, с нестрпљењем чекајући да та страдања прођу и он се поново врати у школу међу своје ђаке, у официрској бележници записао Милорад Мишо Аврамовић (1889–1954). Пре рата учитељ у ивањичким Приликама, у косјерићком Маковишту, затим у пожешким селима Јежевици и Бакионици. Резервни официр поручник српске војске у ратном кркљанцу.

На тог учитеља и ратника сећа нова књига Милијана Деспотовића „Крст и перо”, са 35 животописа свештеника и учитеља косјерићког краја у балканским и Првом светском рату. Недавно објављена у издању Удружења потомака ратника 1912–1920. „Генерал Љубомир Марић” из Косјерића.

Родио се Милорад Аврамовић у Пожеги, за учитеља школовао у славонском манастиру Пакра. Прву службу добио 1910. у Приликама, где је школски ревизор његов једногодишњи рад оценио одличном оценом. Али за учитељски позив тада су се везивали стални премештаји, па је овај млади уча пребачен у косјерићки крај, постао први сеоски учитељ у Маковишту. Кратко и ту ради: премештају га 1913. у пожешку Јежевицу, а почетком ратне године у Бакионицу.

„Крајем 1914. као резервни официр наше војске с чином потпоручника мобилисан је и отишао у рат као припадник Дринске дивизије, у којој су били и војници из пожешког краја. У чин поручника унапређен је 28. јуна 1915. Учесник је пробоја Солунског фронта у борбама на Добром пољу и Ветернику, где је страдао велики број Пожежана. Негде на том ратишту Милорад је био рањен, али се није повукао из борбе”, пише Милијан Деспотовић и наставља:

„Поручник Аврамовић је у овим борбама показао изузетно јунаштво и командну зрелост. Био је сведок повлачења немачких и аустријских трупа долином Вардара, које су наши борци испраћали победнички: ’Швабо, швабо, на тврд си се орах наканио!’ Ова опоменица остала је као вечна порука злотворима да свако зло и себи поломи зубе.

Милорад је, као и његове колеге, нестрпљиво чекао да остави официрску бележницу и врати се у школу. Пратећи ситуацију на линији фронта ’слао’ је родољубиву поруку: ’Не дам вам школски дневник.’ Официрској бележници често се враћао с болним сећањем на страдале саборце...”

Тек што је Велики рат минуо, 1919. године, Мишо се оженио Христином Манојловић из Тополе, током двадесетих добили су децу Милана (постао учитељ), Срђана (такође учитељ) и Дамјана (завршио Пољопривредну школу). Мада је још пре рата учио децу, Аврамовић је 1920. положио стручни испит у Крагујевцу за учитеља и вратио се на некадашњи посао у школу у Бакионици код Пожеге. Ту се 1924. оснива Занатско-трговачка школа у коју је уписано 50 ђака. Од 1926. у овој школи Милорад Аврамовић предаје српски језик, геометрију и земљопис.

Напредовао је и као старешина: 1925. унапређен у чин капетана прве класе, 14 година касније постао мајор, да би последњег дана 1940. стекао чин потпуковника. Животни пут Милорада Миша Аврамовића завршио се тамо где је и почео – умро је у родној Пожеги 1954. године.

А о књизи „Крст и перо” Милијана Деспотовића (неуморног аутора чак 64 књиге), која од заборава чува свештенике и учитеље из ратног доба уз уводну ауторову поруку „Памћење погинуло није”, академик Ранко Павловић је у предговору „Брижљиво, информативно, свеобухватно” написао: „Чега год се дотакне Милијан Деспотовић оваплоти се у корисно, добро осмишљено и остварено дело... То се односи и на књигу ’Крст и перо’ која представља историографско благо са обиљем података и чињеница.”