Колико кошта динар трошка

Ево једне приче из економске алгебре по којој се код тако названих економских аналитичара разилазе бројеви и логика. Још у средњој економској школи учи се да један динар трошка може бити већи од 99 динара трошка. Како? Једноставно, ако онај динар трошка нема покриће у приходима, он је преголем, а ако ових 99 динара трошка имају покриће у приходима, онда они нису велики. Другим речима увек када се број истргне из контекста, из свог природног лежишта, долази до деформације у резонима. Или узмимо пример задужење земље. Кажу да наш дуг не превазилази 55 одсто од бруто друштвеног производа. Сад на сцену наступају горе поменути приучени аналитичари који кажу да то није велико, па наводе примере да су развијене земље Европе, па и САД задужене за више од сто посто свог бруто друштвеног производа. Не кажу само једно, можда и најважније, одакле се тај дуг враћа. Хрватска може да има много већи степен задужености у односу на свој друштвени производ, али има и одакле да га врати, има близу 15 милијарди долара прихода од туризма, док је туристички приход Србије 2,2 милијарде или седам пута мањи. САД могу да врате дугове делом и путем прихода с берзанских трансакција владајућом светском валутом, доларом и његовој емисији. Немачка има јаку индустрију, а шта ћемо ми? И дуг од 55 одсто постаје позамашан са аспекта могућности враћања, на чега га ослонити. Економски смо огољени, опет питање зашто.

Управо онда када је национално, касније и „демократско”, све закривило, па и економију. Најпре је то национално прогласило сва бивша друштвена предузећа државним, да нација њима управља, па је потом у име нације држава „демократски” (ис)продавала стечену имовину, знања, људе, ресурсе, нагомилани минули рад и то у бесцење. Дезиндустријализација. Важно је било све продати, буџет пунити, нацији се додворавати, а све остало, раднике, знање, имовину девастирати. И дошла 2014. када се више није имало шта продати, смањили плате и пензије први пут у историји. Можда би се радници другачије борили за своју и судбину фабрика да је њима поверена трансформација друштвене својине у приватну, да је држави и странкама одузет монопол на продаји (читај распродаји) друштвених предузећа. Кад смо остали без фабрика и производње окренули смо се странцима молбом за помоћ, они молбу прихватише, спасише земљу од банкрота, али већином донесоше индустријске траке на које упослише најамне раднике и пословође. Развојна језгра, инжињере и памет, оставише код себе. Тешко ћемо ми враћати дугове с индустријских трака.

Трошна нам је и друга нога, пољопривреда из једноставног разлога што нисмо конкурентни са Западом који даје много веће субвенције својим пољопривредницима, јер има одакле да захвати, из развијене индустрије. А ми! У СФРЈ домаћа пољопривреда имала је велико унутрашње тржиште, била царинским режимом довољно заштићена, тек вишкове извозила. Данас све обрнуто, мало тржиште, либералан режим у спољној трговини, дотирања пољопривреди код других много већа, наша неконкурентна. Уз све то и климатске промене не иду на руку ратарима. Извоз Србије је 29 милијарди долара, у првих 15 највећих извозника нема оних из пољопривреде, нити аграра, како да нам онда она буде развојна шанса. Слично је и у суседној Славонији, имају квалитетну земљу, нафту, као Војводина, а исељава се, празни. Остају нам још рудна блага и понека „прљава технологија”. Не спорим то, морало се преживети. Преживети и развијати се није исто.

Преживели смо, али се отвориле и бројне економске и друштвене неравнотеже, раслојавања. Једнакости и равноправност нису исто. Личности су по рођењу неједнаки, способни и мање способни. Ту „грешку природе” тешко је исправити, социјализам покушао и пао. Шанса је у равноправности, у истим шансама за све. Али опет нису сви у старту исти, они који наслеђују капитал и они који на тржиште истрчавају „голи и боси”. Опорезивати наслеђе, као данас капиталну добит у продаји наслеђене куће оних који нису у првој линији сродства, да би се колико толико исправила неравномерна стартна позиција. Опорезовати и све оне којима је држава у старту помогла, често бесповратним средствима и до пола инвестиције, изједначавати их постепено са онима који ту врсту „благодети” нису имали. Срећом постепено се превазилази начин стицања капитала путем наслеђивања, или државног поклањања, све више их замењују капиталисања чији су извори интелектуалне иновације, софтвери (технолошки паркови). Ту нам је једна од шанси, имамо најдрагоценији ресурс у људском потенцијалу, и то у свим областима (не само у софтверима). Право питање је како на оглођеној привредној конфигурацији градити нову стратегију, препознати неке нове потенцијале у развоју. Повод је то да се окупе најмудрији, па и они из света, на пример Небојша Катић и њему слични. Памет нам је могући излаз. Уз све то припремати се и за доношење новог Устава који ће разбуктавати енергије на свим нивоима, локалу, регијама, покрајинама, централним органима власти. Ту видим дугорочне излазне линије Србије.

Публициста, бивши члан владе СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa