Осамнаести децембар

Избори су време када су сва медијска светла уперена у политичке странке. Сви говоре само о политичарима и њиховим шансама да остваре овакав или онакав резултат. Заборавља се притом да се избори одржавају, пре свега, због грађана и њихове добробити. Вероватно је то један од разлога из кога излазност по правилу једва да премашује половину укупног бирачког тела, осим у појединим преломним ситуацијама када грађани осете да су избори значајни и за њих саме.

Претходни избори су одржани пре нешто више од годину и по дана и тешко је сада објаснити грађанима зашто је потребно да поново гласају. Истина, одмах након окончања претходних избора склопљен је својеврсни џентлменски споразум да ће нови избори бити расписани онога тренутка када опозиција то затражи. Тако је и било. Председник је одржао обећање. Али, та нагодба је ипак нешто што се тиче  пре свега политичких странака а не грађана. Изашавши у сусрет опозицији, Александар Вучић сада мора да нађе начин како да мотивише оне који су му пре непуне две године поклонили поверење да поново изађу на изборе и да гласају за њега – тачније за листу чији је он носилац.

Они сада могу да кажу – јесмо ли гласали прошле године поштено и шта сада опет хоћете од нас? С друге стране, онима који су против Вучића указала се изненадна прилика да промене стање ствари и свакако ће покушати да је искористе. Из тог разлога ово су избори на којима би мања излазност подједнако, а заправо и више могла да иде наруку опозиционим странкама, јер међу онима који би овога пута остали код куће много је оних који сматрају да су већ дали подршку Вучићу. У таквој ситуацији није довољно водити искључиво позитивну кампању на начин на који је она започета истицањем онога што је урађено и указивањем на планове за наредне четири године. Зато је фокус пребачен на одбрану личности председника с уверењем да ће добар део од оних 60 одсто поново стати, ако не иза странке, а оно иза њега као носиоца листе.

Тај заокрет није било тешко направити јер опозиција од почетка води негативну кампању усмерену директно на Вучића. Први разлог је што, с добрим разлогом, верује да би стигматизацијом Вучића ослабила његову популарност, демотивисала његове присталице и тиме обезглавила и разбила СНС који би се тешко поново саставио. Друго, и пресудније, јесте то што формално јединство опозиоционог блока почива искључиво на мржњи према Вучићу као заједничком архинепријатељу. Мало тога је, наиме, позитивног везаног за будућност Србије око чега би се странке опозиције могле безрезервно сложити.

Управо то и јесте кључни проблем наше политичке сцене. Без алтернативне, релативно снажне политичке странке с препознатљивом и јасном политичком визијом будућности, тешко је без озбиљних потреса заменити владајућу странку уколико грађани више не желе да је виде на власти. Такву ситуацију смо имали само у два кратка периоду између 1991. и 1996, када је насупрот СПС стајао СПО, и од 2008. до 2013, када су јасни такмаци били СНС и ДС. СПО је уништен што деловањем власти што гордошћу његовог вођства, а ДС је изнутра уништен и растурен до непрепознатљивости.

Власт се обично мења када владајућа странка и њен лидер изгубе поверење грађана. Ако тада нема јаке опозиционе странке која може да је замени као што је то био случај 2012. настаје период борбе за власт између оних који претендују да замене бивше властодршце. Сукоби, међусобна подметања, фокусираност на борбу за положаје постају главна преокупација нових властодржаца који су по правилу спремни да праве различите компромисе и уступке без обзира на то да ли су они добри за народ и државу или нису. Појединци који нису спремни на то постају разочарани и згађени и напуштају политичку арену, а на сцени остају само најбескрупулознији.

Такав сценарио је већ виђен након 5. октобра. Последица тадашњег грабежа била је немоћ да се очува државна заједница са Црном Гором и да се енергично реагује на проглашење независности Косова и његовог признања од великог броја чланица УН. О последицама које се тичу корупције, безочног развлачења државне имовине под плаштом приватизације већ и врапци цвркућу. Када се политичка борба води са идејом да се нешто по сваку цену сруши, а без плана шта сутра – дан након избора, односно шта би, ко би и како би могао да изгради другачије, онда страдају држава и грађани. Да ствар буде гора, они који на тај начин дођу на власт обично брзо науче механизме да се умреже са старим структурама моћи, па од промена не буде ништа и једино страда по које жртвено јагње.

За државу и грађане није, дакле, проблем смена власти када, на пример, демохришћани у Немачкој замене социјалдемократе, или у Америци републиканци демократе и обратно. Али када се постојећа власт уруши и око ње почне да се отима и граби разноврсно мноштво у коме нико нема јасну и утврђену подршку у народу, онда настаје хаос с дугорочним последицама штетним за обичне људе без обзира на то да ли су прижељкивали промене или не.

Уколико Вучићеви стратези не нађу начин да објасне и убеде оне који су га подржали на претходним изборима да првенствено зарад свог добра морају да потврде свој глас и на овим изборима, питање је да ли ће он моћи да понови резултат и добије апсолутну подршку, чему се, нема сумње, нада.

Слично би се могло рећи и за опозицију. Уколико не успеју да грађанима пошаљу релативно јасну слику о томе ко је стожерна странка опозиционог блока и каква је њена визија будућности Србије, тешко да ће добити подршку било кога осим професионалних мрзитеља Вучића, што још увек није довољно за промену постојећих односа моћи.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa