Руси траже више

Ако је до руских грађана, резултат Специјалне војне операције њихове војске у Украјини за сада је – половичан. Тражи се више, тражи се потпуни пораз режима Володимира Зеленског и повратак под надлежност Москве свих територија на којима живи већинско руско становништво. А то значи ослобађање далеко већег простора од до сада освојеног. Тако показују резултати анкете Комуникационе информационе групе спроведене недавно међу житељима највеће државе на свету, а које преноси портал „Правда”.

Укратко, од 9.700 испитаника, између 18 и 65 година, тражило се да одговоре на питање: Које би украјинске регионе, осим оних који су већ укључени у Руску федерацију, требало изузети из јурисдикције Кијева и након позитивног исхода референдума примити у састав евроазијског џина? При томе је чак 73 одсто испитаника изразило спремност да се, уколико држава у то име спроведе мобилизацију, и лично укључи у актуелни рат.

Прва мисао која се намеће онима који дешавања у Украјини посматрају са пристојне удаљености јесте да је горе поменута анкета – обична пропаганда. Ипак, да ли је све баш тако? Коме је данас још стало до ратовања или личног присуства на фронту где се свакодневно губи глава? Истовремено, да ли би „замрзавање” садашњег стања на терену заиста значило мир или само давање времена Украјини да дође до даха и настави да жртвује своје грађане за потребе Запада?

Слично размишљају и на другој страни света. Аналитичар америчке Централне обавештајне службе Лари Џонсон је недвосмислен. „Украјинци су имали прилику да постигну мир, и тада би им остала и Херсонска и Запорошка област. Ту шансу више немају”, изјавио је алудирајући на преговоре о обустави војних дејстава вођене још у пролеће 2022. „Сада ризикују да изгубе и Одесу и Харков. Све због погрешне процене руководства земље.”

Но, вратимо се анкети. Већина испитаника (88 одсто) сматра да Русија неће завршити посао ако под своје не узме Одеску област и Украјини потпуно онемогући приступ лукама на Црном мору. Сличан проценат (83 одсто) залаже се и за припојење Харковске области. Следе Дњепропетросвка и Николајевска област, док је оних који сматрају да би под руску јурисдикцију требало узети и сам Кијев чак 61 проценат. Није мало ни оних који су за то да цела бивша совјетска република постане део Руске федерације.

Империјалне амбиције или жеља да се створи нека врста „сиве зоне” која би раздвајала два европска света? Сва тумачења су дозвољена. Ипак, несумњиво је да ће Украјина морати из корена да се мења, па чак и по питању граница. Како је недавно изјавио бивши руски председник Дмитриј Медведев: „Дуго смо се мирили са чињеницом да, из разних разлога, живимо у различитим просторима, са измишљеним међама. Дошло је време да се то исправи.”

Слично размишља и политиколог Растислав Ишченко. „Пред руском армијом је неколико задатака: пре свих да осигура безбедност државе и да демонтира политичке и војне институције украјинског режима. За то је неопходно заузети што већу територију противника и онемогућити Кијеву да у будуће јача своје оружане снаге.”

На Западу су свесни да бескрајно ратовање у срцу Европе нема перспективу и да, објективно, никоме не доноси дугорочну добит. Свесни су и да режим Зеленског није способан сам да се избори са невољама у које је упао слушајући искључиво савете Лондона и Вашингтона. Губитак јужних територија друге по величини земље на континенту, практично, су већ уписани у агенду за мировне преговоре.

У тренутку када је пажња света усмерена на друго бојиште, оно на Блиском истоку које се чини далеко ужаснијим, јасно је да покретачи идеје о претварању Украјине у последњи одбрамбени бедем Запада према Русији морају да мењају планове. Овдашње становништво је уморно због неуспешне офанзиве, расту разочарење и неверица у повољан крај рата, рејтинг председника Володимира Зеленског у стрмоглавом је паду... Знаци колебања уочљиви су и међу чланицама НАТО-а.

У то име ваља се усмерити на решавање више стратешких питања. Једно од кључних свакако је сазнање да би заустављање операција украјинске војске само додатно деморалисало локално становништво. Подсетимо, мобилизације су постале више него насилне, на фронт се упућују и млађи од 18 година, жене, времешни људи, свако ко може да држи пушку у руци. Такође, део земље који остане ван контроле Русије тешко ће моћи економски самостално да опстане, а поверење у демократску Европу сасвим ће угаснути. Милиони Украјинаца, свесних да у домовини за њих нема будућности, кренуће на запад „у потрази за бољим животом”, који, наравно, неће наћи.

Са друге стране, у Русији, оптимизам је све присутнији. Промене на глобалном нивоу, стварање БРИКС-а, нова савезништва... подигли су углед руководства у Кремљу. Председник Владимир Путин постао је преговарач који може да поставља услове и да каналише светска збивања. Управо оно што су изгубили западни лидери вртоглаво и неопрезно се убацујући у украјинску драму.

Највећи губитник свакако је Европа, тачније Европска унија. Све је више дисонантних гласова унутар заједнице, па чак и међусобних кошкања. Ширење савеза доведено је у питање, а у ситуацији када су некадашњи колонијални ресурси све несигурнији потреба за новим просторима претвара су у питање опстанка.

Управо стога, било какав компромисни мир у Украјини имао би по стари континент и НАТО несагледиве последице. Тога су свесни и у Москви, тамо су у победничком залету и њихова дилема није где и када стати него: да ли посао окончати једном за свагда, и у ком року. Фронтовско отезање за ефекат је имало исцрпљивање западних војних ресурса и убрзани раст руске војне индустрије, али то свакако није тактика на дуже стазе.

Према писању немачког „Шпигла”: „Најтежи проблем за Запад могла би да буде – неверица у сопствене способности. Управо због сазнања да савез Украјине, НАТО-а и ЕУ не може да превлада у конфронтацији са Русијом. Некадашње храбро обећање британског премијера Винстона Черчила о крви, зноју и сузама за сада се сломило само на земљацима Зеленског. Да ли је Запад спреман да свој просперитет, финансијску моћ и индустријски потенцијал заиста стави на коцку у конфронтацији са највећом државом на свету, велико је питање.”

Време за авантуре увелико је минуло, глобални однос снага неумољиво се мења. Русија је још од царских времена била прилично суздржана у својој освајачкој политици, осим у великим ратовима двадесетог века. Околности су се промениле и нема сумње да у Москви неће оклевати да искористе дату им прилику.

Новинар „Политике” у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa