Европско Галипоље

Биљана Митриновић Рашевић

Тренутно се воде два рата јачег интензитета и много мањих. Хајде да погледамо из друге перспективе и да овог пута не говоримо „само” о трагичном страдању људи. Једноставно питање гласи: шта рат решава? Шта га покреће и чему доприноси? Ако се изузму територијална освајања, која обично имају везе с ресурсима или, у случају Украјине, са одржавањем тампон зоне између Русије и НАТО-а.

Док људи гину и уништава се инфраструктура, највећа индустрија која има користи је – ратна. Да узмемо пример САД, које су интензивно укључене у ратове и у Украјини и у Гази. Недостатак артиљеријских граната од 155 милиметара јесте најшокантнији пример који је показао да америчка војна индустрија није могла да изнесе производњу ове најједноставније муниције. Подаци кажу да Украјина сваког дана испали по шест до осам хиљада ових граната, а Израел на десетине хиљада. Пре почетка украјинског рата САД су месечно производиле мање од 15.000 тих граната.

САЊАР ГОДИНЕ: Последица ове статистике је да је амерички портал „Политико” прогласио Володимира Зеленског за првог на годишњој листи „сањара године”. Иако је далеко од остварења сна о повратку украјинских граница из 1991. године, он је генерално остварио амерички и понеки европски сан, јер је показао да постоји држава која је спремна да се жртвује како би Русију увукла у отворену конфронтацију са Западом. Пентагон сада, на име помоћи Украјини, издваја милијарде долара за повећање производње наоружања.

Како се рат у Украјини није показао као победнички „блицкриг” ни за једну страну, а покренут је и изненадни рат у Гази, спори амерички и европски војноиндустријски комплекси сада намећу замрзавање конфликта да би надокнадили несташицу. На крају, сваки дан примирја с Хамасом доприноси консолидацији. Али статистика показује да је мало вероватно да ће САД овим темпом успети да до 2025. године произведе онолико ових најпотребнијих граната колико ће Русија произвести током идуће године.

АМЕРИКА НА ПРВОМ МЕСТУ: Али, да није било рата у Украјини и америчке „помоћи”, повећања производње у САД не би ни било. Захваљујући Конгресу који је одобравао милијарде долара да се Кијев одбрани, сада се оронуле америчке фабрике оружја обнављају и раде пуном паром. Пошто подршку Украјини блокирају републиканци, сада је успостављен нови поглед на целу ситуацију: противљење „помоћи” Украјини директно штети америчким грађанима јер они не издвајају новац за тамо неку земљу која се бори против ауторитарне и недемократске Русије, него ускраћују новац својим сународницима који раде у војним фабрикама. Дакле, форсира се теза да конгресмени који се противе „помоћи” Украјини, раде директно против америчких грађана и својих бирача. А Америка треба да буде на првом месту.

Иако је то био слоган Доналда Трампа, ни он ни остали утицајни кандидати Републиканске странке (Де Сантис и Рамасвами) – нису за подршку Украјини. Једноставна рачуница показује да САД војном „помоћи” подстичу савезнике у НАТО-у да Украјини испоручују све своје старо наоружање и да наруче америчко ново, модерније. Иста рачуница односи се и на тенкове, јуришне хеликоптере, авионе. Једно америчко истраживање показује да у 10 америчких савезних држава и 11 градова сада ради најмање 13 производних линија за надокнаду наоружања за чланице НАТО-а.

Марк Кансијен из Центра за стратешке и међународне студије закључио је: „Већина новца за подршку Украјини не троши се у иностранству, већ овде, у САД, стога би било погрешно назвати ’помоћу’ 68 милијарди долара које смо потрошили на наоружавање Украјине”. Тиме постаје јасно зашто је и како рат против Русије, евентуални рат против Кине или Ирана – од виталног значаја за САД.

РАТ ЈЕ НАЈИЗВЕСНИЈИ ПОСАО: Ове империјалистичке игре, наравно, нису патент савременог доба. Након неуспеха Француза и Британаца да се ратном морнарицом пробију до Истанбула, искрцали су се у априлу 1915. године на Галипољу. У то време командант османских снага у одбрани Дарданела био је немачки генерал Ото Лиман фон Сандерс. Турски заповедници нижег ранга противили су се његовој поставци одбране дубље у унутрашњости, уместо да нападају западне савезнике у тренутку искрцавања, када су најслабији. Заласком османских непријатеља у гребене рат се продужавао, а одуговлачење борби на фронту Дарданела било је у интересу Немачке, пошто је процењено да неће моћи да пруже довољну подршку западном фронту, где су Немци водили борбе против Француске и Велике Британије.

На Галипољу нису изгинули Немци, него отомански војници. Немачка тамо није слала своје војнике, него наоружање и захваљујући томе стекла је предност на западном фронту. Десетине хиљада погинулих на Галипољу, као у случају Украјине и, нарочито, цивила у Гази – њима нису ништа значиле.

Сада је јасно зашто испоруке наоружања савезника нису стигле Украјини с почетком уласка руских трупа у Украјину. Било је важно да рат потраје и да се Русија исцрпљује губитком војника и опреме, а да њена економија доживи крах због санкција. Без обзира на то што се рачуница показала као погрешна, гинули су Украјинци и Руси, а амерички индустријски комплекс кренуо је пуном паром. То што су се интереси Запада и Кијева разишли – није њихов проблем.